Adam Bid

ШЕСТА КЊИГА.

ЧЕТРДЕСЕТ ДЕВЕТА ГЛАВА. Холформа.

Било је то 1801. године, првог сунчаног јесењег дана, по подне, више од осамнаест месеца после растанка Адамова са Артуром у Ермитажу; у дворишту Појзерових, булдог је био врло раздражен, јер је то било време кад су краве гонили на двориште због муже која се врши после подне. Није чудо што су стрпљиве животиње трчале збуњено, и погрешно заузимале место, јер, узбунљиво лајање булдогово мешало се још и са другим, удаљенијим звуцима, са силним пуцањем кочијашева бича, шумом од његове вике, и тутњавим треском кола која су остављала хамбареве пошто су сручила свој златни терет.

Г-ђа Појзерка је нарочито уживала да посматра мужу, и у то доба, ако је било лепо време, она би стајала на кућним вратима, с плетивом у руци, и мирно проматрала; живља и радознала би постајала само онда кад би врашка жута крава, која се једном ритнула на пуну ведрицу млека, већ претходно добијала казну, у форми сапињања задњих ногу.

Данас пак, г-ђа Појзерка је само мало пажње поклањала доласку крава, јер је била у живом разговору с Дајном, која је шила јаке на кошуљама свога тече, и стрпљиво издржавала да јој Тота већ трећи пут прекине конац, наваљујући на њу да јој види „Бебу“, дрвену лутку без ногу, и у дугој сукњи, чију је ћелаву главу Тота, седећи у малој столици