Adam Bid

АДАМ БИД 495

поред Дајне, миловала и врло усрдно притискивала уз пуначке своје обрашчиће. Тота је сад пораслија за нешто више од две године откад сте је први пут видели, и има црну хаљину испод кецеље. И г-ђа Појзерка је одевена у црнину, што као да појачаваше породичну сличност између њеи Дајне. Иначе није било много спољних промена код старих наших познаника, ни у удобној њиховој кући, која се сијала од светле храстовине и калајлија.

— Нисам још видела створење као ти што си, Дајна — говорила је г-ђа Појзер — кад увртиш нешто у главу, онда те човек не може помаћи, као ни дрво из корена. Можеш рећи што хоћеш, али ја не верујем да је то вера; јер шта каже другота Беседа на Гори, коју ти тако често читаш деци, него да чиниш оно што други желе да чиниш. И кад би неко затражио од тебе нешто неразумно, на пример да скинеш хаљину па даму је даш, или да пустиш да те удари у лице, на то би, уверена сам, одмах пристала; али кад се од тебе захтева што здрав човеков разум допушта, а што је теби на корист, успркосиш се да не. буде тако.

— Не, драга тето — говорила је Дајна смешећи се и шијући даље — ваша жеља довољна је да учиним све, сем ако за нешто осећам да не треба да буде учињено. ___- Не треба да буде учињено! — Е то је баш преко више. Волела би знати шта је ту оно што не треба чинити, кад је реч о томе да останеш код својих рођака, кад они сматрају за срећу да си код њих, кад су вољни да се старају за тебе баш кад твој рад и не би износио колико је она врапчија мрвица што поједеш, и оно парче крпице којом се одеваш. А кога то у свету треба пре свега да помажеш и тешиш, волела би да знам, ако не своје рођаке, ако не мене, твоју једину још живу тетку, и која сам, што се каже, једном ногом у гробу сваке боговетне зиме; и ето та мала, што седи до тебе, и којој ће срце пући кад пођеш; а од дедине-смрти је једва годину дана; па течи би требала више него-· икада, да му палиш лулу и