Adam Bid

498 ЏОРЏ ЕЛИОТ

рећи да не дајем издашно и да скомрачим; али ти си она која увек пробираш за се саме преостатке и окрајке, које нико неће... А гле, ко је оно! Адам Бид носи малу. Чудо да је он дошао тако рано.

Г-ђа Појзер потрча вратима да види своје мезимче у новом положају, с очима пуним задовољства, и језиком готовим за прекор.

— Јух, Тота, баш срамота! Девојчица од пет година, па да пустиш да те носе. Ваша ће мишица пући, Адаме, носећи ту дунду; спустите је; е, Тота, баш срамота!

— 0, не — рече Адам — могу ја да је понесем и у руци, није потребно да употребим мишицу.

Тота је марила за све те прекоре колико“би марило и неко дебело бело псетанце. Адам је спусти на праг, а мати појача своје прекоре пљуском пољубаца. — Ви се чудите што ме видите у ово доба 2 — рече Адам.

— Да, али уђите — рече г-ђа Појзер склањајући се с врата да Адам уђе; — нема ваљда ничега рђавога 2

— Не, ничега рђавога — одговори Адам, прилазећи Дајни и пружајући јој руку. Она беше оставила рад, и устала, инстинктивно, кад јој се он приближио. На њеним бледим образима појави се слаба румен, али одмах и нестаде, кад пружи Адаму руку и погледа у њега плашљиво.

— Дошао сам до вас, Дајна, с поруком — рече Адам, очигледно несвесан да још држи њену руку. Мати је нешто слаба па јој је жеља да дођете и да проведете ноћ с њом, ако хоћете. Рекао сам јој да ћу свратити да вас позовем кад будем пошао из села. Она претерује у раду, а никако не могу да је наговорим да узме какво девојче да јој помаже. Не знам шта ћу с њом.

Адам пусти Дајнину руку кад преста да говори, и очекиваше одговор; али пре него што ће Дајна отворити уста, рећиће г-ђа Појзер:

— Видиш ли дакле! Јесам ли ти рекла даиу овој парохији има света којем треба помоћи, и да тога