Adam Bid

АЦАМ БИД 499

ради не треба ићи далеко. Ето, г-ђа Бид, и стара је, и немоћна, како само може бити, а тешко да ће се реишти да узме к себи икога сем тебе. Они у Снофилду се већ навикли, и могу лакше без тебе него г-ђа Бид.

— Узећу капу и поћи ћу одмах, ако само пре тога немам још шта вама да свршим, тетка — рече Дајна, и стаде савијати рад.

— Јесте, има нешто да ми урадиш. Да попијеш шољу чаја, дете; готов је; и ви, Адаме, да попијете чај ако не журите јако,

— Попићу хвала, па ћу онда и ја са Дајном. Идем право кући, јер имам ваздан неких рачуна да склопим око грађе.

— А гле, Адам овде! — рече Појзер, улазећи загрејан, без капута, а за њим два црноока малишана, тако налик њега као два слончета на огромног слона. — Како је то испало да сте нам дошли тако рано после подне 2

— Дошао сам да донесем поруку од моје мајке рече Адам; — опет је снашли неки болови, па би хтела да Дајна дође и поседи мало код ње.

— За вашу мајку ћемо јој дати мало отсуства рече Појзер — али после је нећемо пустити доклегод не дође по њу ђувегија.

— Ђувегија! — рече мали Мартин, који је био у прозаичним дечачким годинама, кад се све схвата буквално. — Па Дајна нема ђувегију.

— Да је пустимо да иде2г — рече г-ђа Појзер,. која спусти колаче на сто, па онда седе да налива чај. Па мораћемо је пустити да иде, како ми се чини али не због ђувегије, него због њених бубица у глави. Томо, шта радиш то с луткицом твоје сестрице2 Хоћеш да расплачеш дете 2 а она је сад тако лепо мирна. Ако се не манеш тога, нећеш добити ни мрву колача.

А Тома се забављао дижући лутки сукњу на ћелаву главу, и излажући њен труп без удова општем смеху — једна недостојна ствар, која је 1955. до срца заболела.

— Шта мислиш шта ми је рекла Дајна после ручкаг — настави г-ђа Појзер, гледајући у мужа.