Adam Bid

500 ЏОРЏ ЕЛИОТ

— Ех, ја ти се врло тешко досећам, — рече Појзер

— Замисли, хоће опет да иде у Снофилд да ради у фабрици, да гладује каошто је и досада, као неко који нема нигде никога свога.

Појзер не умеде одмах наћи речи којима би изразио своје непријатно изненађење; он само погледа од жене на Дајну, која је села покрај Тоте, да јој буде бедем и заклон испред Томиних задевања, и разливала деци чај! Да је Појзер уопште имао дара да посматра и размишља, пало би му у очи да се Дајна тог часа променила у лицу, иако она није обично мењала боју лица; овако, он је само помислио да је Дајна још лепша са тим лаким руменилом, руменилом бледе руже месечарке. Може бити је то дошло отуда што ју је теча мало дуже гледао; али ко зна јер баш у том моменту рече Адам, мирно зачуђен:

— А ја сам мислио да се Дајна настанила код вас за увек. Мислио сам да је напустила мисао да иде у свој стари крај.

— Мислили сте! — рече г-ђа Појзер — да, тако би мислио свако коме је у глави све у реду. Али треба бити методист ако хоћете да разумете шта хоће да учини методист. Тешко је погодити за чим јури слепи миш.

— А штасмо ти ми учинили, Дајна, те хоћеш да идеш однас2 — упита Појзер, не пијући још чај. То дође као да се гази дата реч. Тетка твоја никад друкчије није мислила, него да ти ово буде кућа.

· — Не, течо — рече Дајна, трудећи се да буде мирна. — – Одмах, кад сам дошла, рекла сам да је то за време, дотле док сам тетки од потребе.

— Добро, а ко ти је казао да ми сад ниси више од потребе 2 — упита г-ђа Појзер. — _ Кад ниси мислила да останеш, боље да ниси ни долазила. Ко се не навикне на јастук, тај не осећа да га нема.

— Не, не — рече Појзер, који није марио да се претерује. — Не ваља тако да кажеш); зло би нам било да нам ње није било, за све време, ето ће на Госпојину бити година дана; морамо јој бити захвални, остала или не остала. Само никако не могу да знам;

ко дни. - -

о ела—

Би