Adam Bid

АДАМ БИД 509

знао да то „момче воли тако да седи с главом пуном мисли о којима не би могао дати рачуна, и које никада ничему неће одвести, али од којих је Сет био срећан.“ У последње време Адам је био према Сету много милостивији. Та је нежност долазила као део све веће мекости у Адаму, која је била последица претрпљених мука. Јер Адам, иако га видите опет као господара над собом, где ради истрајно, и ужива у послу, како му је то већ урођена и непромењива природа — Адам ипак није доболовао свој бол, није успео отурити га од себе као пролазан терет, и бити опет онај човек који је био. Може ли то ко од нас2 Боже сачувај! А жалосно би и било кад од свих наших болова и борби не бисмо ништа добили, него на крају крајева остали они који смо и били, вратили се опет истој слепој љубави, пређашњој лакомислености према људским патњама, истом слабом осећању за онога Непознатог коме смо упућивали неодољиве узвике у време наше усамљености. Захвални треба да смо што туга живи у нама као неразрушива сила, и само мења облик, каошто све силе чине, прелазећи из бола у саосећања — да употребимо ту слабу реч, која обухвата све што је најбоље у нама, и најбољу нашу љубав. Тај преображај није код Адама још потпуно наступио: остало је још много бола, и тај бол, тако је он осећао, трајаће све дотле док њен бол не постане прошлост; засада је још стварност која излази пред њега сваког дана чим јутро сване. · Али, ми се навикнемо на душевни, као и на телесни бол, иако поред све те навике не губимо осетљивост за њега; он постаје навика нашег живота, и ми престајемо мислити да погодбе потпуно мирног живота могу уопште постојати, Жеље, пошто искушења прођу, узимају на себе чистији карактер потчињавања; и ми се задовољавамо ако је дан прошао, а ми били у стању да подносимо јад ћутећи, и да радимо као да не патимо. У таквим часовима, сазнање да наш живот има видљивих и невидљивих веза изван свега онога чему је наше садашње или будуће ја средиште, то сазнање расте и јача, као неки мишић помоћу којег се крећемо и вежба» мо га,