Adam Bid

510 ЏОРЏ РБЛИОТ

Такво је било душевно стање Адамово кад је дошла и друга јесен од оних тужних догађаја његова живота. Његов рад био је, каошто знате, део његове вере; још од ране младости Адам је осећао да радити дрводељски рад значи испуњавати божју вољу која се непосредно њега тиче; изван те јасне стварности није налазио места за снове; није имао празника у реду радних дана; није назирао нигде тренутак кад би дужност хтела да скине часом са себе оклоп и оружје, и да му понуди да се мало одмори и одахне. Он је у будућности својој видео само ред дана испуњених радом, како их јеи досада проводио, са задовољством и интересовањем све јачим из недеље у недељу; љубав ће бити за њега отсада, мислио је, само жива успомена на љубав — као уд неки који је отсечен, али је остала свест да је ту. Он није знао да његова подобност за љубав сабира нове снаге; да су нова осећања, плаћена тешким искуством, нове жилице које ће учинити могућним, и чак и нужним за њега, да му се душа сплете са другом душом. Знао је већ да је сад у њему више подобности за наклоност и пријатељство него што је пређе било, да је све привезанији за матер. и брата, и да осећа неисказано задовољство кад види, или замисли, да нечим повећава њихову срећу. Па и Појзерови, не прође три-четири дана, а он има потребу да се види с њима, да се поразговара и погледа с њима пријатељски; и он би то осећао, вероватно, и да није Дајна код њих; о њој је казао просту истину, рекавши јој да је ставља изнад свих пријатеља на свету. Може ли ишта бити природнијег Јер,у најцрњим тренуцима што их памти, помисао на њу долазила му је увек као први знак који носи утеху; пређашњи дани, жалости код Појзерових претворили се, чим је Дајна дошла, у благу покорност; у кућици њиховој такође; Дајна би долазила, кадгод је стизала, да ублажи и расположи сироту Лизбету, која се толико престравила кад је видела измучено лице свога љубимца Адама, да-је заборавила и да се изјадава и љути. Адам се навикао да гледа Дај-