Adam Bid

АДАМ БИД 25

„Изгубљени!“...... „Грешници!“...... Ах, драги пријатељи, да ли то нисмо ја и виг

Путник онај, и против своје воље, стојао је једнако у месту, задржан меким, чистим гласом Дајниним, у коме је било разноликих модулација, као у неком добром инструменту којега се дотиче несвесна вештина нечије скривене музикалности. Просте ствари, које је она казивала, чиниле се као нешто сасвим ново; а дубоко убеђење, са којим је говорила, као да је само по себи било доказ за истинитост онога што је проповедала. Она виде да је сасвим задобила слушаоце. Сељани се тискали све ближе њој, и на свим људима се моглазапазити само напрегнута пажња. Она је говорила полако, иако течно, застајкујући од времена на време при неком питању, или при прелазу од једне мисли на другу. Није мењала положај, и није чинила покрете рукама; ефект њене проповеди долазио је једино од промена у гласу. А кад је стигла до питања: „Хоће ли се Бог бринути за нас кад умремо 2“, она то изговори тоном неког жалобног обраћања Богу, да засузише очи и оних који су одиста тврди на сузи. Путник сад није више сумњао, као у почетку, да ће она бити у стању да привуче пажњу својих грубих слушалаца; али је још сумњао да ли ће у ње бити снаге да у слушаоцима изазове јача узбуђења, што би било потврда да је збиља позвана да буде методистички проповедник — док Дајна не дође до речи: „Изгубљени! Грешници!“ и не настаде ве. лика промена у њеном гласу и држању. Пре тога узвика она је подуже ћутала, а за то време се на њеном лицу могло читати -да се мисли боре у њеној души. Лице јој постаде још блеђе но обично; колути око очију се удубише, као кад се сузе прибирају али не капљу; а благе очи, пуне милоште, добише израз ужаснутог сажаљења, као да је наједанпут спазила над главама људи анђела рушиоца. Глас јојп остаде дубљи и пригушенији, али покрета не беше. Дајна је изгледала каке никад не изгледа обични тип занесењака; она није проповедала како је слушала да проповедају други, него говорила непосредно из својих осећаја, и под надахнућем своје просте вере.