Adam Bid

26 ЏОРЏ ЕЛИОТ

Наишла беше на њу нова бујица осећања. Њено држање постаде немирније, и изражавање мисли брже и узбуђеније, кад је стала слушаоце да убеђује о њиховој грешности, о њиховој хотимичној запуштености, о њиховој непослушности према Богу — кад је дакле стала истицати одвратност греха, светост Божанства, и муке Спаситељеве којима нам се отворио пут ка спасењу. Најзад изгледаше као да се, у жудњи да назад врати заблуделе овце, не могаше задовољити ословљавањем својих слушалаца као целине. Она упућиваше реч једном, па другом, преклињући их са сузним очима да се обрате Богу док још није доцкан; сликајући им очајање њихових душа, пропалих у греху, које се хране ништавностима бедног светског живота, далеко удаљене од Бога Оца; и приказујући им љубав Спаситељеву, који чека и мотри да му се те душе врате.

Многи између методиста уздахнуше и зајечаше; али сељак се не распаљује тако лако, и свега нешто мало пригушеног и неодређеног узнемирења, које може брзо опет и да се изгуби, беше све-што је код њих, засада, пробудила Дајнина: проповед. Али,

с друге стране, нико сем деце и старога Чича Тафта ·

не беше још отишао; Чича Тафт је био глув, и могао ухватити само неколико речи, и зато се после извесног времена повукао. Вижљави Бен се осећао врло нелагодно, и чак беше зажалио што је дошао да чује Дајну; чинило му се да му то, што је Дајна говорила, никако неће дати мира. А опет није могао да је не гледа и не слуша, иако се сваког тренутка плашио да не упре поглед у њега, и не обрати се њему лично. Већ се тако обратила Риђем Џиму, који је узео дете на руке, да олакша жени, и, онако велик и мекана срца, отирао песницом сузе са неком збуњеном одлуком да буде бољи него што је, и да мање иде у крчму крај каменог мајдана, и да недељом буде чистији.

Према Риђем Џиму стајала је Чадова Беси, необично мирна и гажљива још у почетку проповеди, Не може се рећи да је њу одмах привукла садржина проповеди; она је доста дуго размишљала о томе;