Adam Bid

48 ЏОРЏ ЕЛИОТ

дати у четвртасте плоче на патосу; а "Лизбета ће га питати да ли пита он на који се начин сандук израдио пошто се он извукао, и све оставио неурађено — јер Лизбета је увек била прва да пребаци, иако је стално плакала што је Адам толико строг према оцу.

— И тако ће то ићи, све горе и горе — мислио је у себи Адам; — јер кад се једном почне скотрљавати низ брдо, онда више нема ни успињања ни застајања. А затим му паде на ум време његовог детињства, кад је, као малишан, трчкарао уз оца, поносит што га отац води са собом на-рад, а још поноснији што се његов отац хвали друговима по занату: „овај мали кепец се особито разуме у дрводељском послу“. Како је вредан и красан човек тада био његов отац! Кадо би њега, Адгма, запитали: чији је син, он је са задовољством одговарао: „ја сам син Тијаса Бида,“ јер је био уверен да свако познаје Тијаса Бида, Тијаса који је направио онај изванредни голубарник у парохиском дому у Брокстону. Срећни су то били дани, а нарочито кад и Сет, три године млађи од њега, поче долазити у радионипу, те Адам постаде у исто време и учитељ и ученик. Али су после дошли дани жалости; Адам је већ био момче, кад Тијас "поче да обилази крчме, а Лизбета поче по кући да плаче и да жалопојком пуни уши својих синова. Адам се добро сећао ноћи, стидне и болне, када је први пут · видео опа као дивља и полудела, и чуо га да раскалашно пева неку песму са својим пијаним друштвом у крчми код „Преврнутих Кола“. Једаред, кад му је бипо осамнаест година, устао је рано једног јутра, и побегао с једним малим завежљајем на рамену, и са својом књижипом за мерење, тврдо убеђен да не може више да подноси домаће муке, и решен да потражи другде своју срећу. Не знајући куда да пође, усправио је на раскршћу штап, и пустио га да падне, с тим да ће и он на ону страну на коју се штап превали, Али кад је стигао до Стонитона, текну га у срцу: да оставља мајку и Сета, да пате и подносе све због њега; и то му притиште груди и уздрма одлуку. Сутра-дан се вратио; али сироту Лизбету никад више не оставише. јад и ужас које је поднела за та два дана,