Adam Bid

АДАМ БИД 49

— Не -— говораше Адам сам са собом те ноћито се више не сме десити. Зло би било по мене кад би, о Последњем Суду, моја рођена мајка претегла на супротној страни теразија где би се мерила моја добра дела. Моја су плећа и доста широка и доста јака; био би подлац кад би отишао, а сав домаћи терет оставио на онима који нису ни у пола толико снажни као ја. „Они који су јаки, нека носе терете за оне који су слаби, а не да себи угађају“. То су јасне речи, не треба свећа да их осветљује; светле саме по себи. Јасно је да човек иде погрешним путем на овоме свету ако трчи за овим или оним само зато да му буде лакше и угодније. Једино свиња сме забити њушку у валов, и не мислити при том ни о чему што се око ње догађа; али ако је у теби срце и душа човечја, онда не иде да се ти извалиш у кревет, а сви остали да метну камен под главу. „Не, не; никад нећу извлачити врат из јарма, а терет остављати слабима да га вуку. Отац ми је тежак крст, и вероватно ће то бити за још дужи низ година. Али шта мари! Имам ја и здравља, и снаге и духа, да све то поднесем.“

У том тренутку шину јасан ударац на кућна врата, као врбовим прутом, а Џип, уместо да залаје, каошто би се очекивало, стаде завијати. Адам се трже, и пође да отвори врата. Пред вратима није било никога, све потонуло у тишини, баш као кад је отворио врата и један час раније. Лишће непомично, а на звезданој светлости се види поље, с обе стране потока, и на њему нигде живе душе. Адам обиђе око куће, али не опази ништа друго сем једног пацова, који шмугну испред њега у дрвену грађу. Вратио се опет у кућу зачуђен; онај звук је био тако необичан: чим га је чуо, изашла му је пред очи слика врбова прута који удара о врата. Адама прође језа; сетио се нехотице материних речи: да се такав удгр чује кад неко умире. Адам није био човек олако празноверан али у њему је било колико занатлиске, толико и сељачке крви, а сељак не може не веровати у традиционална веровања, баш каошто коњ не може да се не стресе кад види камилу. Његов је душевни склоп

4