Adam Bid

50. ЏОРЏ ЕЛИОТ

био такав, да се он осећао понизан у царству тајанственог, а смео у области знања и науке. Дубока побожност с једне, и здрав разум с друге стране, били су разлози те Адам није марио много за доктриналну религију, и често је Сетова разлагања заустављао говорећи: „Ех, то је крупна тајна, не можеш ти то знати“. Итако је Адам био у исто време и проницљив,

и брз да верује. Кад би се срушила каква нова гра- ·

ђевина, па би свет почео говорити да је то Бог тако хтео, он би рекао: „Може бити; али ту ипак није било све у свом реду, ни у крову ни у зидовима, иначе не би зграда пала“. Али је веровао у снове и прорицања, и до свог последњег дана, кад год би причао о оном удару врбовим прутом, њему би било хладно око срца. Ја то причам онако како ми је он казивао, и не покушавам тумачење помоћу природних појава. У жељи

да објаснимо утиске, ми често губимо оно осећање у:

себи које баш најбоље разуме те утиске.

Адам је у овом случају имао лек против таквог маштања: сандук треба да буде до сутра готов, и ударци чекића стадоше одјекивати тако учестано, да би сваки други шум, ако би га и било, морао бити заглушен. Али, ипак, наступи прекид, кад је требало узети лењир а тада се одједном поново чу онај чудновати удар, _ и Џип опет тужно залаја. Адам чисто скочи до врата; опет све мирно, само се под звезданом светлошћу Видела росна трава пред кућом.

Адам се у први мах побоја за оца; али већ годинама он се никад није ноћу враћао кући из Тредлстона, · остајао би да преспава пијанство у крчми. Сем тога, Адамова замисао о будућности беше тако везана за мучну слику његова оца, који је из дана у дан падао на ниже, да је сваки страх од новог несрећног. случаја, који би то падање на ниже прекинуо, био искључен. Мисао, која је за тим дошла Адаму, нагна га да изује обућу, и да се попне горе,-до врата спаваће собе. Али Сет и мати мирно су дисали, у дубоком сну.

Адам сиђе, и настави рад, говорећи у себи: „Нећу више да отварам врата; шта ћу да гледам, кад се звук не може видети, Можда има око нас свет који не мо-

Ја [и о Кра Ке ли

ме пр Ма