Agrarna politika

чарство узпмају све више маха, и чак потискују културу житарица. Ове последње (нарочито стрмна жита) захтевају најмање р да, u тај рад је сконцентрисан на летње месеце. Окопавине траже впше посла, особпто ако су у ве ,и са каквом пољопривредном пндустријом (прављење штирка и шпиритуса, суш ње кромпира, вучење репе, резанаца и меласе, и т. д.). Интенсивно ливадарство у вези са сточарством (детелине, грахорица) претпоставља акође рад неколико пута преко године, од раног пролећа до позне јесени, а некад и зими. - Од проналаска Новога Света, знатно ј з увећан рој култзфа, и са увођењем сваке нове биљке појачава се не само пнтенситет рада, већ и део године који је пспуњен пољопривредним радом.

5. Уеавршавање у раду. Способност за рад није нешто апсолутно, нити је одређено расом или нацијом. Она се стиче као и свака друга способност. У занату и индустрији професионална спрема се добија учењем, шегртовањем. Свако може да научи занат ида постане индустрнски радник. Све већа употреба машина чини да се посао више не мора дуго учити. Стручне школе омогућавају да се брже напредује и пре постане надзорник и шеф радионице него што се могло раније, у доба мануфактуре и младе индустрије. У пољогривреди је све сасвим друкчије. По правилу , пољопривредником се не може nocmamu. Она изрека: „за кројача се учи, кувар се рађа' I ’, можесе иовдеупотребити: „пољопривредник може бити само сељак“. Варошанин, нарочито занатски и индустриски радник не може ићи на село и бавити се пољопривредом. Сви напори енглеске владе да незапослене раднике из градова упути у пољопривреду остали су безусгешни. Има, до душе, два-три изузетка који рекло би се оповргавају ово тврђење: 1) амерички фармери и пољопривредни радници нису сељаци; 2) Немачка је прилично успешно колонизовала известан број индустриских радника; 3) у Пал°стини одали су се земљорадњи многи варошани и интелектуалци,који се пре тога никад њоме нису бавили. Али ти изузетци су сасвим ретки.

У Северној Америци одиста нема села, али пољопривредом се тамо баве сољаци, емигранти из Европе. Закупци су варошани, који у поље и стоку улажу капитал, као што би га улагали у ма какав други посао, ради рење. (Они напуштају фарме чим престану да се рентирају: 3 мили. на их је оставило од 1918 —-1920). Најзад, пољопривреда је тамо тако механиз вана и индустриализована, да се рукама ради врло мало или ни мало, а развијен систем осигурања укида сваки ризик: тако су у великој мери уклоњене разлике које пољопривреду деле од индустрије, и отворен је пут несељацима. У Палестини, одавање земљорадњи је један гест храбрости, националног заноса и верског фанатизма. Такав је и код нас случај на пр.

РАД У ПОЉОПРИВРЕДИ