Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУСИЈА

359

пословне способности малолетницима изнад 14 година, y једном случају потпуне y другом делимичне. Циљ и мотив признања делимичне пословне способности малолетницима изнад 14 година није искључиво и само заштита његове личности, имовине и интереса, a поготово то није првенствен мотив и циљ признања потпуне (у законом одређеним случајевима) пословне способности ових малолетника. Развој савременог јавног образовања учинио je да млади људи данас духовно брже сазревају; педагошки интерес захтева да и овде буде утледања на природу на тај начин што би законима y праву били образац закони y природи, јер и природа поступа постепено; налли прелази y животу младог човека, нарочито y потледу самосталног учествовања y модерном правном промету, нису целисходни; што ce пре да могућност малолетнику да испољава своју личну иницијативу, утолико ће више од тога имати користи друштвена заједница. И поред све заштите коју друштво пружа малолетницима, оно им не може, због развијеног модерног правног промета, потпуно онемогућити лично и самостално учешће y правном животу. Чак и малолетницима испод 14 година нужно je, управо ради њихове заштите, дати делимичну пословну способност и тиме могућност вршења извесних правних послова (например: аката чувања, нужних ситних свакодневних правних послова). Омладина je код нас y току народне револуције показала своју зрелост и разборитост. У тој светлости и из тог угла посматрано питање пословне способности, нема никаквог разлога за такве и толике разлике y ставу према малолетницима изнад 14 година под родитељским старањем y односу на исте малолетнике под старатељством. Разлике y правима и дужностима између стараоца и родитеља (према чл. 24 Основног закона о старатељству и чл. 9 и 10 Основног закона о основима родитеља и деце) одређене су не ради фаворизирања и повећања броја права родитеља y поређењу са стараоцем него ради обезбеђења боље заштите малолетника. Уколико родитељи имају већа права него стараоци, то није последица њихове родитељске власти, која je то престала бити и сама постала установа старања и заштите детета, него последица природне чињенице постојања осећања љубави према рођеном детету, a које ипак y управљању имовином малолетника, уз ограничења из чл. 11 Основног закона о односима родитеља и деце, улева више поверења него: љубав и свесног стараоца. Чл. 960 Општег имовинског законика за Црну Гору каже: „ У ширем смислу и разуму и отац je старатељ; он je природни старатељ своје малолетне деце.” Према томе овде су остварене две идеје: једна, да je потребно права родитеља према имовини детета ограничити и одредити, и друта, да ce на тај начин одреди делимична пословна способност малолетника. Ове две идеје ce не искључују него употпуњују, јер ce y модерном пра-