Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

362

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Измене које ce предлажу углавном ce тичу инкриминисања нових облика криминалитета y области привреде. To je и разумљиво кад ce има y виду да ce y времену доношења Кривичног законика нису могле сагледати све последице новог привредног система које ce одражавају на кривично право. Али, y дискусији око измена Кривичног законика, покренуто je и неколико питања општег значаја. Једно од таквих питања je оправданост одређивања кажњивости за actiones liberae in causa на начин како je то учињено y нашем Кривичном законику (1). Циљ овога написа није полемика са ауторима досада објављених мишљења, већ само жеља да ce, макар и y најмањој мери, допринесе рашчишћавању овога важног питања и проналажењу решења које he највише одговарати практичним потребама.

II

У савременом кривичном праву опште усвојено je становиште да ce учинилад кривичног дела може казнити само ако je био урачунљив приликом извршења радње којом je дело остварено, при чему je одлучно време извршења вољне делатности, a не време наступања последице. У вези са овим правилом поставља ce y кривичноправној науци и законодавству питање како ће ce поступити са учиниоцем који je радњу извршио y стању неурачунљивости, али je ову проузроковао другом претходном радњом извршеном y време кад je он још био урачунљив. Оваква радња извршена y стањунеурачунљивости. a проузрокована y стању урачунљивости, названа je actio libera in causa seu ad libertatem relata. O појму actio libera in causa постоје углавном два схватања. Према једнсм, мање заступљеном, схватању овај појам обухвата само радње извршене y стању неурачунљивости y које ce учинилац ставио y намери да изврши кривично дело (2). Према другом, више заступљеном схватању, које je теориски исправније, actio libera in causa je радња извршена y стању привремене неурачунљивости, y које ce извршилац ставио било умишљено било не мислећи довољно или не мислећи уопште на последице које je могао и био дужан да предвиди (3) па ce према томе сматра да je ова радња извршена умишљајно или нехатно.

(1) У последше време о томе je посебно писао М. Белчић, судија Врховног суда НРХ y часопису ~Naša zakonitost”, бр. 10/52, a на његова излагаља осврнуо ce y истом часопису бр. 6—7/53 Ј. Црногорчевић, помоћник Савезног јавног тужиоца. Теоретски су ово питање недавно приказали Н. Срзентић и Др А. Стајић y уџбенику: Кривично право ФНРЈ Општн део, Београд 1953, стр. 288 —294. (2) Опенхоф, Шварце, Чубински. (3) Лист, Мајер, Биндинг, Олсхаузен, Франк, Лшшјентал, Живановић, Срзентић —Стајић.