Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

366

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Међутим, y пркос ове теоретске једнодушности и y погледу кажњивости actio libera in causa, кривична законодавства фсрмално регулишу ова ггитања на три различита начина. Законици неких земаља уопште не помињу овакве радње, други их помињу само y случају стављања y стање неурачунљивости код кога постоји намера, a трећи изричито предвиђају кривичну одговорност како за умишл>ајне тако и за нехатне actiones liberae in causa. Законодавства прве групе, међу које поред осталих спадају немачко, француско, совјетско и предратни Јутословенски кривични законик, не садрже пропис о оваквим радњама иако стоје на становишту њихове кажњивости. Поменута законодавства, као што je речено y Мотивима уз пројекат казненог законика за Краљевину Србију из 1910 године, сматрају да „овај случај није потребно нарочито предвиђати, јер je јасно да he учинилац одговарати за извршено дело, пошто ce одлучио за његово извршење y свесном стању. Исто то вреди и за остале случајеве actiones liberae in causa” (15). Законодавства друте групе садрже само пропис о кривичној одговорности за радње извршене y стању неурачунљивости y које ce учинилац ставио са директним умишљајем управлЈвним на извршење ових радњи. Законодавства која предвиђају да ce одредбе о некажњивости душевно поремећеног извршиоца не примењују на извршиоца радње извршене y стању неурачунљивости y које ce сам ставио „у намери“ односно „у циљу” да учини кривично дело, јесу италијанско, пол>ско и швајцарско, a такав пропис садржавао je и наш Кривични законик Општи део из 1947 године (16). Ова законодавства стоје на становишту кажњивости свих actiones liberae in causa, али свакако да ce приликом доношења законика сматрало да нема посебних тешкоћа да ce општи прописи о виности примене на ове радње ако су оне нехатне, евентуално умишљајне и намерне учињене пропуштањем. Кад ce ради о таквим радњама довољно je, a није нарочпто тешко, закључити да постоји објективна узрочна веза између довођења y стање неурачунљивости и кривичне радње, па ce први од ова два тренутка сматра за одлу-

(15) Пројекат и мотнви казненог законпка за Краљевпну Србију, Бео_ град 1910, стр. 169. (16) Италијански Codice penale, R. D. 19 ottobre 1930, члан 87: умишљено cTaibe неспособности за намераваше или хотење: Одредба првог дела члана 85 не примењује ce на онога који ce je ставио y стање неспособности за намерава!ве или хотење y цил>у да изврши дело или да себи припреми оправдаше. Code pénal polonais du 11 Juillet 1932, члан 17 § 2: Одредбе Ç 1 неће ce примеиити ако ce учинилац намерно ставио y стан»е поремећења својих душевних способности да би извршио кривичну радњу. Schweizerisches Strafgesetzbuch (Vom 21 December 1937) чл. 12: Одредое чл. 10 и 11 не примењују ce када ce сам учинилац довео до тешког поремећења или оштећења свести y намери да y таквом стању изврши кажњиву радњу. Наш Кривични законик од 4 децембра 1947, члан 6 став 3: Учинилац je кривично одговоран ако ce сам стави y стање привремене душевне поремећености y намери да y таквом стању учини кривично дело.