Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУСИЈА

367

чујући и y њему тражи виност извршиоца. Али кад ce ради о активно извршеној намерној actio libera in causa, тад није довољно само објективна узрочна веза већ ce тражи и субјективно трајање извршиочевог умишљаја до тренутка извршења радње. Прописи y овим законицима имају за циљ да скрену пажњу на могућност оваквог трајања умишљаја и на отсудност тренутка довођења y стање неурачунљивости и код намерних радњи учињених чињењем. Јер ако овакав пропис не би постојао y закону, могло би ce десити да ce и y случају намерне actio libera in causa суд ограничи само на установљавање објективне узрочне везе, да тренутак активног извршења радње сматра за одлучујући и да, с обзиром на стање извршиочево y томе тр енутку, овога не казни за намерно кривично дело. Ови законици посебно не наглашавају да ce ради о активној радњи само зато што ce њихов пропис y потпуности примењује и на радње извршене пропуштањем, па би ограничења y томе правцу могла да доведу до забуне. У трећу групу кривичних законика спадају они који изричито предвиђају кажњивост свих, како умишљајних тако и нехатних, actiones liberae in causa. Такав пропис садрже Норвешки казнени законик (17) и напт Кривични законик од 2 марта 1951 године, који y своме члану 6 став 3 каже; „Учинилац je кривично одговоран ако ce употребом алкохола или на други начин сам ставио y стање привремене душевне поремећености иако je био свестан или je био дужан и могао бити свестан да y таквом стању може учинити кривично дело”. He изгледа вероватно да je кривична одговорност за све actiones liberae in causa одређена посебним прописом y овим законицима због усвајања теориски оспореног гледишта о некажњивости оваквих радњи уколико y закону нису изричито предвиђене. Изгледа вероватније да ce изричитом широм формулацијом хтело отклонити могућу сумњу y погледу кривичне одговорности за све те радње и истаћи ову одговорност која проистиче већ из законских прописа о виности. Објашњења уз Нацрт Кривичног законика ФНРЈ, према којима би, y случају да je y Законику задржана формулација из ранијег Општег дела Кривичног законика, кривична одговорност постојала „само онда ако се учинилац ставио y стање неурачунљивости y намери да y таквом стању учини кривично дело“ (18), стоје на погрешном становишту да извршилац actio libera in causa не би био кажњаван ако његова кривична одговорност не би била y закону

(17) Општи казнени законик за Краљевину Норвешку од 22 маја 1902 год. § 45: Кад ce ко сам привремено ставио y које од стања, поменутих y S 44, такво стање неће утицати на кажњивост. Кад je ко иначе, својом кривицом, y једно од таквих стања дошао и ако y таквом стању учини какво дело, које ce казни и као нехатно, казниће ce казном предвиђеном за нехат.

(18) Објашњења уз Нацрт Кривичног законика ФНРЈ, Веоград 1951, стр. 47,