Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

391

не игра y Шведској ону улогу као y другим земљама, где кривична одговорност службеника за повреде службе није тако широка као y Шведској. Што ce тиче Диранових приговора, према шведском реферату, прва три би били основани, јер и y дисциплинском поступку важе следећи принципи кривичног поступка: 1) y случају да два решења имају за себе исти број гласова, примењује ce блаже; 2) не може окривљени бити кажњен, док му ce не да могућност да буде саслушан; 3) искл>учује ce из одлучивања о казни онај ko je учествовао y ислеђивању. Околност и разлози наведени y четвртом и.петом Дирановом приговору не би по шведском праву били разлог за неправилност нападнутог решења. ВЕЛИКА БРИТАНИЈА. Принцип je британског права да државни службеник може остати y свом звању само дотле ■ — „док то Круна жели“; државни службеник може бити отпуштен по слободном нахођењу без навођења разлога за то. Споразумом између владе и службеничких синдиката праве ce отступања од овога. Међутим, с правне тачке гледишта спорно je да ли je однос самог службеника и државе (Круне) уговоран, што онемогућује или бар отежава вођење crropa од стране службеника. Британски реферат (одговор) полази од претпоставке да ce овде ради о примени упутства министра финансија о поступку по дисциплинској одговорности службеника (то je ресор који je задужен по питањима службеничких односа), прописа који нема „статутарни ауторитет” (законску снагу). За ову ситуацију постоје аргументи y енглеској еудској пракси за два различита гледишта y погледу могућности вођења спора од стране службеника против Круне. Према гледишту које даје ову могућност службенику, одредбе министровог упутства би ce имале третирати као саставни елеменат „уговора о служби“ и као такве применити „према правилима природне правде (rules of nature justice). По другом гледишту, одредбе министровог упутства, иако саставни део уговора о служби, немају овде никакав правни ефекат, јер немају законски карактер a лишавају Круну овлашћења да отпусти службеника по нахођењу, поготову да му да друго, ниже звање. Реферат ce одлучно не изјашњава ни за једно гледиште, али указује да je y прецеденту (из 1934 године) који по чишеничком стању најбоље одговара расправљаном случају, заступљено друго гледиште (тј. о немогућности заснивања спора y овом случају). У осврту на сам случај с гледишта британског права овај реферат даје следећа разматрања y односу на приговоре Диракове. Претседник дисциплинског савета не би требало да употреби свој диримирајући глас ни онда кад би га по изречној законској одредби имао. Има ce сматрати, дакле, да овде нема предлога дисциплинског савета. Пошто министар не може донети одлуку о казни