Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

395

старе форме нашег права. Том особином, y поређењу с поменутим његовим савременицима, одликује ce српски закошик цара Стефана Душана”. Осим тога, Душанов законик писан je словенским језиком, док су остала два словенска правна споменика из XIV века састављена на латинском језику. Најзад, Дутпанов законик одли> кује ce многим особеностима свога садржаја, што га, заједно са осталим његовим особинама, чшш „једним од најважнијих ггравних споменика нашег гграва”. Пошто je затим студентима пружио основне историске податке о средњовековној српској држави a нарочито о цару и пошто je приказао Душанов законик као резултат Душанових освајања и y вези с тим увођења феудалног система „који je морао наћи свој израз и y праву које je на тај начин дсбило компликован вид те ce морало и написмено утврдити”, Богипшћ je, после сумарног обавехптења о рукодисима и издањима Душановог законика, прешао на коментарисање његових одредаба. У време кад je отпочео своја предавања y Одеси и кад je приступио коментарисању Душановог законика ради семинарских вежбања својих студената, Бсгишић je био млад научки радник, y првим годинама своје научничке каријере. Правном историјом, која му je била, како сам. каже, „љубл>ени предмет” коме je он био „више свијех предан” (3) бавио ce дотле сасвим мало; y научном свету y то време познат je био знатно више као етнолог (по својим радовима Pravni ohičaji и Slovena и Naputak za opisivdnje pravnijeh običaja koji živu u narodu, оба из 1867 године) него као правник и правни историчар. С друте стране, y то исто време Душанов законик био je још мало познат и y науци мало обрађиван. До тада je било пронађено више (десетак) преписа Душановог законика, али су била објављена свега три: Текелијин, Раковачки и Ходошки (4), сва три новија, далека од оригинала. Литерапура о Душановом законику била je такође врло оскудна; y дотадаплвој фији Душанов законик je више помињан него научно обрађиван. Од значајнијих радова y којима ce раоправљало и о Душановом законику постајала je само Историја словенских права од В. Маћејовског (кш. I-VI, друго издаше 1856 —1865 године); ооим ње, посто-

(3) Autobiograf ij a ; Dr. Valtazar Boglšić (spomenlca), Dubrovnik, 102. (4) Текелијин рукопис Душановог законика, који уствари претставља рђаву прераду Законика из XVII века, објављен je, као што je познато, први још 1795 године (као додатак четвртој књизи Рајићеве Историје), затим преведен на немачки y Енгеловој Geschichte von Serwien und Bossnien 1801 године, na одатле на француски код A. Воu é, La Turquie d’Europe, IV, 1840 године; поново ra je издао Ј. T>opђевић y Српском Летопису 1859 године. Раковачки препис из 1701 године издао je најпре y Летопису 1828 Г. Магарашевић, затим A. К уX a р с к и y делу Antiquissima monumenta iuris stove n i с i 1838 године заједно са Шафариковим преводом на немачки и његовим напоменама; потом Ш a ф a р и к, као допуну Ходошког преписа, y својим Р a m â t k y 1851 године. Ходошки препис (за који je Шафарик веровао да потиче из 1390 године, a који je уствари Знатно млађи из XVI или XVII века) објавио je П. Ј. Ш a ф a р и к, као што je већ речено, први пут 1851 године. y време кад je Богишић радио на коментарисању