Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

396

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

jao je и Шафариков превод Раковачког преписа и његове примедбе и тумачења y делу А. Кухарског Antlquissima monumenta iuris slovenici (1838 године). Оба та рада Богишић je користио; y својим коментарима он ce најчешће на њих позива. Није, међутим, јасно зашто није користио и Крстићева Разсматрања о Душановом законику и о старим српским правима (из 1854 —1859 године) као и Крстићеве напомене уз српски превод (из 1856 године) прве књиге Маћејовског. При свем том имајући, дакле, y виду и не најповољније субјективне и објективне околности под којима je Богшпић радио мишљења смо да његови коментари Душановог законика заслуЖ УЈУ пажњу из више разлога. Богишић, осим библиографских података y Pisanim zakonima, о Душановом законику није нигде више писао. Међутим, Богишић je био, као што je познато, одличан и талентован правник, један од најбољих правника које су наши народи имали y својој прошлости. Одличан познавалац римског права (ученик најчувенијих романиста свога времена Т. Момзена, Р. Јеринга и пандектиста Л. 'Арнта и Б. Виндшајда), он ce y тумачењу прописа Душановог законика често позивао на установе римског права, чији утицај на Душанов законик код нас није довољно оцењен и довол>но узиман y обзир. Исто тако он je y својим коментарима упоређивао установе Душановог законика са установама старог западноевропског права (нарочито германског) и словенских права, које je такође имао прилике већ дотле (на студијама и током свог петогодишњег рада y Бечкој дворској библиотеци) врло добро да упозна. Према томе, ови коментари могу послужити као прилог како за познавање самог Богишића и његових погледа тако и за боље и потпуније тумачење Душановог законика и његових установа. У њима несумњиво долазе до изражаја погледи историске правне школе чији je Богишић био присталица; осећају ce исто тако и романтична славенофилска схватања, посебно Маћејовског, којих ce Богишић никад није сасвим ослободио (например, y коментарима уз чл. 34, 153; али већ и известан критички став према славенофилским претеривањима, као y коментару уз чл. 51). Али, мада има и претераног величања неких установа Душановог законика као типично словенских, y коментарима npeoвлађују, као што he ce видети, реалистичтси погледи на Дзгшанов

Душановог законика пронађени су били и Струшки и Атонски препис; В. Григорович je то објавио још 1848 године, али сами рукописи нису били још објављени. Проф. Григорович, код кога су ce они налазили, живео je такође y Одеси; Богишић je с њим имао контакта (вид. Р 1 sa n i zakoni na slov. jugu. 37), али свакако да му Григорович те рукописе није дао y руке y то време a можда и никада, јер je Григорович „своје рукописе стручшацима нерадо показивао и давао на употребу и на студије“'(С. Станој е в ић. Историја српског народа, Извори, 9). Исте године кад je Богишић радио (1870) објавио je и С. Новаковић своје прво издање Призренског преписа Душановог законика, али оно још није било доступно Богишићу (Богишић то издање помиње тек y својим Pisanim zakonima чији je предговор написао y Одеси јуна 1881 године).