Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

чгравило ни вђ настонвдее времн не дфВствуегБ на практшгћ, a толбко вт> теорји. Назваше изменилосв, цiе и, но веш,Б осталасБ какт> она бнла вт> среднихв — Какои евде мотивв? НевазможностБ устроитБ сводв.... потому что бо-ЛБШИНСТВО Д'ћ и ству ГО IДИХЂ ЛИЦЂ вт> зтои процедуре находлтси за границеи...

жи y ггракси већ само y теорији. Назив ce променио, плен ce претворио y контрибуцију, али ствар je остала онаква каква je била y средњем веку. Какав je још мотив? Немогућност да ce спроведе свод ... јер ce већина заинтереоованих лица y тој процедури налазила иза границе.

Уз чл. 136 („Књига царства ми да ce не преслуша . ..“)

ЗамФчателБно стремлеше его приводитБ всђхв к одному уровшзо, и царицу и королд своего cbiHa со всгћми властелнми и остаЛБНБIМИ ЛЈОДБМИ. Но если вт> содержанш зтого § и видимб Mbi зманацш его силн, to уже потребностБ его постановдеш намекаетв и на силу сербскихђ властелеи, которвте осмФливалисБ даже ослушиватБси царских повелешВ.

Значајна je овде његова тежња да све изједначи, и царлцуикраља свога сина са свом властелом и осталим људима. Али иако ми y садржају овог § видимо еманацију његове моћи, чпак нам већ сама потреба доношења тог § указује и на моћ српске властеле која ce усуђивала чак и да не слуша царске наредбе.

Уз чл. 139 (Обезбеђење меропаха ođ властелинске самовоље)

Зам-ћчателБно царское повелеше в"Б и вг кошдћ § что ниЈсаков властелинЂ не HM'feer'B права беззаконБД иеропхаЈмг. ЗначигБ зто оченБ часто.

Значајна je царска наредба y почетку и на крају §-а, да никоји властелин нема права да чини безакоња неропсима. Значи да ce то чинило врло често.

Уз чл. 140 (Забрањује ce примање туђег човека)

ЦарБ долженв ce6t датБ грамоту царскуго, если онт> не исполнитг зту формалБностБ, то будетв казнитсн какв чеaoß'feK'b. B-b зтомв пронвллетсн феодалБное отношете вассалла кђ господину, на котороИ и основБшаласћ на ц"ћлан система феодалБного права.

Цар мора дати себи царску повељу, ако он не испуни ту формалност казниће ce као издајник (неверник). У томе ce изражава феудални однос верности вазала према господару, на коме ce (односу) и заснивао на западу читав систем феудалног права.

Уз чл. 144 (Пљачка имања избеглог властелина)

Зто не столбко что 6w предохранитБ имувдество властелина вт> случа"ћ если судЂ его оправдаетг.

Ово није толико ради очувања властелинове имовине y случају ако 6и га суд оправдао, колико

405

ПРИЛОЗИ