Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

МЕЂУНАРОДНИ ПРЕГЛЕД

413

Обала Норвешке y том подручју већином je прилично висока. Уз њу и y љеној близини налазе ce пличине (banks) богате рибом. С морских површина, које ce налазе изнад тих пличина, види ce обала континента или отока, па ce помоћу точака на њој могу и примитивним средствима, па чак и без њих утврдити поједина морска подручја, која ce налазе изнад тих пличина. Основпг хистоуијскг чињенице. У почетку. седамнаестог cioљећа британски су ce рибари, на жалбу краља Данске и Норвешке, суздржали од риболова y норвешким обалним водама. Тиме je започело дуго раздобље, y којем није било никаквих спорова и сукоба, a које je трајало од по прилиди 1616 до 1906 односно до 1908. Појавивши ce 1906, a y већем броју 1908, и то с модерним и добро опремљеним бродовима и алатом y водама, које je Норвешка сматрала резервиранима за власттите државЈване, британски су рибари изазвали прве сукобе 1911. Ради рјешења тог спора поведени су између двију влада преговори, али су прекинути ратом 1914. Године 1922 ce инциденти настављају, a 1924 ce обнављају преговори. Године 1932 британски рибари проширују дјелокрут рада, па учеставају случајеви узапћевза њихових бродова. Краљевским декретом од 12.7.1935 Норвешка, позивајући ce на декрете из 1812, 1869, 1881 и 1889, точно фиксира своје риболовно подручје, тј. своје територијално море. Након тога опет започињу преговори који остају без резултата, У очекивању неког споразума Норвешка блато примењује декрет из 1935, и не прогони британске рибаре, ако ce затекну и унутар линије декрета до неке одређене дубине. Како никакав споразум није постигнут, Норвешка je 1948 опет започела строгим примјењивањем декрета из 1935. Инциденти су учестали, велик број британоких рибарских бродова je ysainben и осуђен. Тада ce (28.9.1949) Велика Британија обраћа Суду.

Будући да нам није сврха y појединостима изнијети ток rrapнице и све аргументе странака и образложење Суда, него само дознати, како Суд тумачи и примењује нека за нас важна правна правила, истакнут ћемо само оно, што нам помаже, да створимо себи прецизнију и оштрију слику једног дијела обичајног међународног права.

На првом мјесту морамо споменути, да из читавог парничног материјала несумњиво изилази да не постоји правило међународног права о томе да ширина територијалног мора износи 3 миље. У парници нијени странкамани Суду било стало до тога, да тој констатацији посвете више времена и више простора. Без сумње стога, што то није било ни потребно. Велика Британија није y току парнице ничим Норвешкој оспорила њен захтјев на територијално море ши-