Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

рокгв 4 миље (3). Она je, истина, такво признавање ширине веће од 3 мшве ограничила, само на овај случај, али je посве јасно, да нас то ограђивање од евентуалних друтих случајева не треба ни мало збунити. To je с британске стране била само једна мјера претјераног и безначајног опреза, која je, међутим, ипак подузета, јер то не стоји ни времена hii труда. Ухратко, ту бриташску ограду треба сматрати изразом процесуалне рутине; очито Велика Британија не би ни једној другој држави успјела пред Судом порећи право на ширину територијалног мора већу од 3 миље, напр. на ширину од 4 или 6 миља. Норвешка, дакле, није била y прилици да брани својзахтјев на ширину од 4 миље. Истичемо, да je no нашем мишљењу већ одавно јасно да правило о ширини од 3 миље не постоји. To je врло често и довољно јасно мжпљење претежне већине мјеродавних стручњака и аутора, a и праксе. Ипак je корисно ову нимало нову констатацију овим поводом опет истакнути, и то из два разлога. Прво, зато што још увијек y теорији и пракси нису посве нестали покушаји, да ce правило о 3 миље представи као позитивно право. Успркос дугом низу доказа да то правило не постоји, те чак да никада није ни постојало, покушава мањи дио теорије (Lapradelle, Higgins-Colombos) да то непостојеће правило прикаже као постојеће. A пракса такођер још који пута зна стати y обрану тог тобожњег правила међународног права. Један од новијих примјера за то je британска пота Југославији y вези нашег Закона о обалном мору (4). Друго зато, што je пресуда Међународног суда један нарочито вриједан случај и примјер из праксе, јер ce ту не ради о једностраној пракси неке државе, о унутрашњем закокодавству, о двостраном споразуму или слично, него о објективном и незаинтересираном проиалажењу, утврђивању и примјепи позитивног права. Према томе би ce, no нашем мишљењу, свако тврђење да постоји правило о 3 миље, које 6и дошло након ове пресуде, морало y још већој мјери него пре ње сматрати било недовољним познавањем позитивног међународног права или тврдокорним игнорирањем чињеница за вољу неке властите теоретске конструкције кад ce ради о теорији било егоистичним и протуправнмм поступком ■ —• кад ce ради о пракси. Затим долази крутгао запажање да ce идентификују појмови риболовно подручје и територијално море. Краљевски декрет из 1935, који ce тужбом напада, нигдје не говори о територијалном мору, него само о риболовном подручју. Из читаве парнице, међу-

(3) „У ствари, ширина од четири миље, коју je захтпјевала Норвешка, била je током поступка призната од Уједшвеног краљевства“ (Пресуда, стр. 126). „Пошто су ce странке споразумјеле о 4 миље као ширини територмјалног мора, проблем, који сеп оставља, y томе je, да ce дозна, почевши од које темељне црте ту ширину треба рачунати“ (Пресуда, стр. 128). (4) Види текст ноте y Affaire des pêcheries, Volume IV, Procédure orale Documents. Correspondance, стр. 574.

414

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА