Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

424

АНАЛИ ГГРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

пушта, ипак ce каже Суд тог правила не треба слијепо придржавати. He смије ce напуштање опћег смјера доказивати y једном ограниченом сектору и на карти великог мјерила. У случају Lopphavet-a Суд je утврдио да скретање од опћег смјера није такве природе да би било y супротности с међународним правом. Но и без обзира на чињеницу да правац који затвара Lopphavet није y супротности с позитивним међународним правом, Суд je y овом случаЈУ утврдио поврх тога још и постојање хисторијског права, које почива на једној концесији даној поручнику бојног брода Ериху Лорху крајем 17 стољећа. Из те концесије која je споменутом Лорху подјељивала искључив привилегиј види ce да ce ту ради о морским просторима и површинама које су ce сматрале y искључивој норвешкој суверености. Што више, изгледа да су ce y оно вријеме под норвешком сувереношћу налазили већи простори него y садашњости, и да црта декрета из 1935 дио тог подручја данас препушта отвореном мору. У случају Vestfjord-a (правац између точ. 45 и 4 6) Суд je сматрао, да ce ради о неважном питању локалног значаја, па да рјешење о темел>ној црти y тој области треба препустити обалној држави.

Тиме смо укратко изложили најважнији допринос пресуде познавању међународног права. Од дванаест судаца, колико je било присутно il судило y тој парници, десеторица су гласала за пресуду, a двојица против. Од десеторице судаца, колико их je гласало за диспозитив пресуде, тројица су дала власгито образложење. Alvarez доста опширно тумачи да декрет из 1935 није противан изричитим одредбама међународног права. До тог резултата долази примјењујући на овај случај опће правне принципе y њихову најновијем развоју. Hackworth једном једином реченицом изјављује да уз пресуду пристаје с разлога што сматра да je Норвешка доказала хисторијско право на спорне просторе. Hsu-Mo гласајући такођер за пресуду тумачи да je метода праваца допустива, али да по његову мишљењу нису сви правци повучени y складу с међународним правом (Svaerholthavet и Lopphavet). Десеторица судаца сматра, дакле, да je сама метода (метода праваца) којом ce послужио норвешки декрет из 1935 допустива по постојећем међународном праву. У питању да ли je та метода повлачења праваца заиста и исправно примјењена, тј. није ли ce Норвешка повлачећи правце огријешила о правила саме те методе, осам je судаца одобрило норвешки начин примјене методе праваца, док су четворица гласала