Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

431

СУДСКА ПРАКСА

суда, али не на основу разлиховања између главног и споредног захтева како je то погрешно учинио Окружни суд —, већ на основу тога што постављена два тужбена захтева извиру из разних правних основа, y ком случају вредност сваког захтева треба посматрати одвојено (Решење Гж 284/52 од 25 новембра 1952. Слично; Гж 152/53 од 6 маја 1953 и Гж 278/53 од 28 маја 1953). 3) Сукоб око супарничарства. У неколико случајева разлог негативног сукоба стварне надлежности био je недовољно разликоваше процесуалнвг значаја формалног и стварног супарничарства. To ce види и из следећих примера: а) Ујак и баба покојнице поднели су једну тужбу • једно писмено против тужене да им ова плати, и то: ујаку 99.113 дин. на име издржавања покојнице, a баби 26.250 дин. на име дворења односно послуживања покојнице за живота. Срески суд y Сенти огласио ce стварно ненадлежним, јер збир постављена два захтева износи укутшо 125.363 дин., a 100.000 дин, претставља границу стварне надлежности среских судова. Окружни суд y Суботици сасвим правилно такође ce огласио ненадлежним. Изречена je стварна надлежност Среског суда, јер постављена два захтева не извиру из истог правног основа, те ce њихове вредности не могу кумулирати (Решење Гж 232/52 од 10 октобра 1952. Слично; Гж 236/52 од 10 октобра 1952). б) Од више земљорадника сваки je посебно закључио уговор са туженим предузећем о сетви и продаји пиварског јечма. Они су y једној тужби поставили захтев да им предузеће надокнади штету која их je задесила што je предузеће пропустило да им осигура усеве од природних непогода. Укупна вредност захтева свих тужилада износи 170.757 дин., a појединачно ниједан захтев не прелази 100.000 дин. Окружни суд y Панчеву коме je тужба поднета огласио ce стварно ненадлежним, јер ce y датом случају ради о формалном супарничарству (Решење Г 778/52 од 25 октобра 1952). Поводом жалбе тужилаца Врховни суд АПВ изрекао je стварну надлежност Среског суда СРешење Гж 285/52 од 25 новембра 1952. Слично: Решење Гж 94/53 од 24 марта 1953). Приликом закључивања уговора сваки je од тужилаца поступао одвојено, те сваки има свој уговор, према томе и посебан правни основ. Нема значаја што су уговори врло слични. Код склапања уговора на страни тужилаца није постојала никаква правна заједница, нити су они закључили један јединствен утовор са тужеником. Стога ce тужиоци налазе само y формалном супарничарству, a сличност правног основа и чињенигчног стања није довољна да ce стварна надлежност утврђује на основу збира појединих захтева. 4) Сукоб око измене пресуде о смештају деце услед промењених прилика. Ови сукоби настали су y вези ступања на снагу