Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

432

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Закона о изменама и допунама Закона о уређењу народних судоза на дан 4 маја 1952 (Службени лист ФНРЈ бр. 24/52). На основу ове законске новеле окружни судови су постали искључиво надлежни за спорове о постојању, ништавости и разводу брака, a пре тога су поступали срески судови. Сукоб je настао око тога; који je суд надлежан после ступања на снагу законске новеле да измени одлуку о смештају заједничке деце бивших, разведених брачних другова, ако je о томе пре законске новеле одлучио срески суд? Срески суд y Суботици развео je брак јануара 1950 и заједничко дете парничних странака сместио код тужене његове матере. Отац je септембра 1952 тужбом тражио код Среског суда да ce одлука о смештају детета измени тако да ce. оно повери шему, јер ce мати одала неморалном животу. Срески суд ce огласио стварно кенадлежним, јер je од 4 маја 1952 за развод брака, према томе и за смештај деце, надлежан окружни суд. Окружни суд y Суботици такође ce огласио ненадлежним, јер ce y датом случају ради о спору из односа родитеља и деце, за који je ■ — иno законској новели искључиво надлежан срески суд. Врховни суд АПВ изрекао je стварну надлежност Среског суда (Решење Гж 229/52 од 7 октобра 1952. Слично; Решење Гж 242/52 од 23 октобра 1952). Пресуду y првом степену донео je Срески суд, a пошто смештај деце сачињава целину са бракоразводном парницом, то Срески суд и после ступања.на снагу законске новеле ■— остаје надлежан да измени своју одлуку услед промењених прилика. Овакво становиште оправдава и ст. 5 чл. 68 Основног закона о браку (Службени лист ФНРЈ бр. 29/46). Треба напоменути да ce Окружни суд погрешно позвао на тач. 2/6 чл. 1 законске новеле, јер ce после развода брака захтев ради измене судске одлуке о смештају деце не може сматрати спором из односа родитеља и деце. Овакав закон има статусну правну природу и не чини самосталну парницу, те приликом оцене стварне надлежности треба поћи од ст. 5 чл. 68 Основног закона о браку који пропис има и процесни карактер (Решење Гж 261/53 од 28 маја 1953). 5) Сукоб поводом нужног дела. Тужилад je тражио да суд изрекне неважност тестамента y делу којим je окрњен његов нужни део и да му ce призна право на % дела зоставштине. Вредност спора je означио са 100.000 дин. Срески суд y Сенти огласио ce етварно ненадлежним, јер вредност целе заоставштине нзноси 400.000 дин. Окружни суд y Суботици такође je одбио своју надлежност, јер вредност траженог дела заоставштине износи 100.000 дин., a тоje одлучујуће. Изречена je стварна надлежност Среског суда, јертужитељ не тражи целу заоставштину, већ њену четвртину y вредности од 100.000 дин. (Решење Врховног суда АПВ Гж 233/52 од 10 •ктобра 1952. Слично: Гж 171/53 од 28 маја 1953).