Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

433

6) Сукоб поводол противтужбе. У вези противтужбе y пракси су ce поставила два питања: 1) да ли ce стварна надлежност установл>ава на основу збира вредности захтева тужбе и противтужбе, и 2) да ли отварно ненадлежан суд може споразумом странака постати надлежан за ггротивтужбу? Пре одговора на ова питања указаћемо на два примера; а) Тужиља je тражила да ce установи да разне покретности y вредности од 75.000 дин. сачињавају део заоставштине. Тужена je пак подигла противтужбу ради установљења да je заоставштина пасивна за 56.000 дин.. Срески суд y Жабљу сабрао je вредност спора тужбе и противтужбе, те пошто њихов збир прелази 100.000 дин., уступио je предмет Окружном суду y Новом Саду, који ce такође огласио стварно ненадлежним, јер нема таквог процесног правила, по коме би ради установљења стварне надлежности требало сабрати вредност спора по тужби и противтужби. Врховни суд АПВ прихватио je разлоге Окружног суда и изрекао стварну надлежност Среског суда, јер тужба и противтужба имају самосталан карактер, те je стога погрешно сабирање њихове вредности (Решење Гж 326/52 од 26 децембра 1952. Исто: Решење Гж 320'53 сд 24 јуна 1953 и Гж 227/53 од 29 маја 1953). б) Тужитељ je поставио тужбени захтев да туженици као законски наследници покојног Д. Р., признају истинитост потписа оставиоца на уговору о даровању некретнина којим je оставилац за живота поклокио своју кућу тужиоцу. Тужилац je као вредност спора означио 36.000 дииара. Туженици су «а растгравном записнику подигли противтужбу ради неважности уговора о даровању и вредност свог противтужбеног захтева означили y износу од 500.000 дин., Срески суд y Сенти огласио ce ненадлежним, a и Окружни суд y Суботици одбио je своју надлежност. Окружни суд je нашао да Срески суд није смео дозволити противтужбу преко границе своје стварне надлежности. Срески суд je требало да одбаци противтужбу, a no тужбч да расправља (истина, и тужбени захтев je неправилно постављен). Врховни суд АПВ je нашао да je због недостатка стварне надлежности противтужбу требало одбацити или на изричит захтев противтужиоца доставити je као самосталну тужбу стварно надлежном тј. окружном суду (Решење Гж 249/53 од 19 јуна 1953). На основу ова два примера види ce: 1) да ce стварна надлежност суда има ценити посебно како за тужбу тако и за противтужбу, - њихове вредности спора не могу ce сабирати, и 2) да подизању противтужбе поред осталих услова има места ако je суд по тужби стварно надлежан и за протавтужбу, што значи да срески суд на основу противтужбе не може постати стварно надлежан уколико противтужба по вредности спора не спада y његову стварну надлеж-