Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

439

СУДСКА ПРАКСА

Овде не мислим да излажем нов систем одговорности y целини. Задржаћу ce само на изразу „незаконита радња” јер од тумачења овог израза зависи хоће ли одговорност државе бити шира или ужа те стога ово питање и заслужује посебну пажњу. Одмах ce може приметити да je Уставни закон напустио стару формулу Устава да грађани имају право да захтевају од државе накнаду штете коју им прозрокују службена лица „незаконитим и неправилним вршењем службе”. Термин „незаконито и неправилно вршење службе” обухватао je све противправне радње a не само оне које су супротне писаним прописима. Такво тумачење овог термина омогућавале су и речи -.неправилно вршеше службе” којих више нема y новој формули Уставног закона- Неправилно вршење службе je несумњиво свако оно вршеше службе, које прозрокује штету грађажима a коју штету позитивно право није имало y виду. Нема сумше да ниједна јавна служба не може имати за циљ да грађанима прозрокује какву штету, већ напротив да најбоље одговори савременим потребама друштва не вређајући права грађана. Да ли израз ..незаконити рад” сам за себе, без термина „неправилно вршење службе”, треба исто тако протумачити као да je незаконито све оно што je противггравно или ce овим изразом желело да сузи одговорност државе? Шта je y ствари незаконита радња? По једном гледишту, незаконита радња била би свака радња која je супротна прописима. По другом гледишту, појам незаконите радње обухватао би све што je противно праву уопште, односно не само прописима већ и начелима одређеног правног поретка (1). Овом ширем тумачењу појма незаконите радње ваља додати, да je незаконито све што je противгтравно односно противно не само проггисима и начелима одређеног правног поретка већ и оно што je супротно обичајима који владају y адносима међу грађанима једног одређеног друштва. Нужно je обухватити и ово, јер ce овде уствари ради о утврђивању грађанскоправне кривице. У послератној нашој правној литератури већ je истакнута улога обичаја код утврђивања кривице y грађанском праву. Говорећи о кривици y грађанском праву проф. Др. М. Константиновић јасно истиче: „Кривица je cbeiko непридржавање већ добро утврђених навика и обичаја, па макар оки били новијег порекла. To значи да оно што je било право, јер je било дозвол>ено, престаје то бити, јер ce створила општа навика супротне садржине“ (2). Дроф. Др. М. Вуковић правилно истиче да ce везивањем појма противправности само за ггропис може „догодити да штета настане, a да нема прописа, на коме би ce могла

О) Вили Др. Рдломир Лукић, Материјал за изучавање Теорије државе и права, Београд, 1952, II део, стр. 97. (2) Др. Михаило Константиновић, Облигационо право. Оггшти део. Белешке са предавања средио В. Капор, Београд, Научна књпга, 1952, стр. 93.