Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

440

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

основати протуправност“ и да „у том случају спасава ситуацију опште правило морала, наиме, да није допуштено друтоме правити штету” (3). Проф. Др. Ј. Штемпихар објашњава да појам недопуштеног y грађанском праву значи исто што и противправно и истиче да je недопуштено све оно што je сутгротно праву и правици и законски заштићеним интересима других особа (4). Проф. Др. С. Јакшић сматра да недопуштена радња y нашем праву није само повреда објективног права већ и „свако поступање противно добрим обичајима” (5). Из ово неколико примера види ce да je наша послератна правна теорија сагласна по овом питању. С друге стране не треба заборавити да кривица y грађанском праву није исто што и кривица y кривичном праву. У кривичном праву кривице су тачно одређене Кривичним закоником. У грађанском праву, напротив, судија на основу општег правила цени радње штетника и утврђује да ли ce он понашао како ce имао понашати, односно да ли има или нема шегове кривице (6). He може ce очекивати да ће ce свака радња службеникова моћи подвести под какав законски пропис и на тај начин утврдити да je службеникова радња била незаконита. Службеник не доноси само гтравна акта већ врши и материјалне радње којима може проузроковати штету. С друге стране штету може проузроковати и неправилно функционисање службе или делатност која може створита повећану опасност. Све су то разлози који говоре да појам незаконите радње треба схватити као противправну радњу. С обзиром да je овде y питању утврђивање грађанскоправне кривице која je услов одговорности државе, може ce узгред сгтоменути да ниједан грађански законик не заснива одговорност на штетниковој незаконитој радњи схваћеној уско, y смислу само оне радње која je супротна писаним прописима. Напротив. Свуда je јасно подвучено да ce одговорност за накнаду штете прогшсује општим правилом да ко другоме какву штету учини мора ту штету накнадити (Српски грађански законик § 800; Француски грађански законик чл. 1382, 1883; Руски грађански законик чл. 403). Немачки грађански законик je детаљнији и он истиче и другг моменте; „Ко намерно или из непажње противправно повреди друrora живот, тело, здравље, својину или друго неко гтраво, обавезан je другоме на накнаду штете која отуда произађе” (чл. 823). Поред тога он узима y обаир и обичаје па стога прописује: ~Ко другоме намерно причини штету на начин противан добрим обичајима, обавезан je другоме на накнаду штете" (чл. 826). Исто и Швајцар-

(3) Dr Mihailo Vuković, Odgovornost za ätetu u građanskom pravu, Zagreb, 1951, str. 50—51.

(4) Dr Jurij Stempihar, Civüno pravo. I Osnutek splošneg delà, Ljubljana. 1951, str. 46. (5) Др Стеваа! Јакшпћ, Основни принципи накнаде штете y нашем праву, Архив, 1952, бр. 4, стр. 424. (6) Др Михаило Константиновић, ор. cit., стр. 81, 93.