Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

441

СУДСКА ПРАКСА

ски закон о облигадијама. Његов члан 41 гласи; „Ко другоме противправно нанесе штету, било намерно било из непажње, дужан je да му je накнади. Исто je тако дужан да накнади штету ko je другоме нанесе на начин противан добрим обичајима” (7). Аустриски грађански законик исто води рачуна о свим овим моментима па стога и прописује: ~И онај који на начин противан добрим обичајима намерно штету нанесе одговоран je за то, али ако ce то десило y вршењу кога права, тада само онда ако je вршењу права очигледно био дил> да другога оштети” (чл. 1295) (8). Општи имовински законик за Црну Гару такође истиче да ко год врши какво своје право не треба да „пријеђе границе своје области, нити учини што противно правилима благонаравља или поштења” (чл. 493). Наш Надрт закона о накнади штете решава ово ггитање овахвом одредбом: „При просуђивању да ли je лице које je штету проузрековало криво, то јест да ли ce понашало како je требало, суд води рачуна о редовном току ствари и о томе шта ce од разумног човека и пажлзивог грађанина могло основано очекивати y датим околностима” (чл. 5). Могли би ce наводити прописи и других грађанских законика из којих би ce исто тако видело да ce за постојање кривице y грађанском праву не тражи вршење незаконите радње схваћене y смислу радње која je супротна писаним прописима већ je довољно да je радња противправна, што обухвата не само радње које су супротне ггисаним прописима, него и радње које су супротне начелима правног поретка као и обичајима и навикама који владају y једном одређеном друштву. He прихватити ово шире тумачење значило би сузити материјалну одговорност државе за њене службенике, јер je no досадашшим прописима ова одговорност постојала не само y случају штете проузроковане незаконитим вршењем службе, већ и y случају штете проузроковане неттравилким вршењем службе. Кад je држава по старом систему одговарала, под одређеним условима, за све незаконите и неправилне радње својих службеника, онда утолико пре по новом систему, где држава одговара непосредно, одговорност државе треба да обухвати све оне радње за које je држава одговарала као јемац. Није y духу Уставног закона сужавање материјалне одговорности државе, већ јачање ове важне заштите права грађана, те због тога држава и ггреузима на себе плаћање накнаде и непосредно одговара за рад својих службеника.

(7) Текст немачког и шваЈдарског грађанског законика узет по преводу Др. Чед. Марковића (Општм део тражбеног права. текстови француског, немачког и швајцарског грађанског законика, Београд, 1925, стр. 120, 121 и 137). (8) Аустриски грађански законик, превео Др. Драгољуб Аранђеловић, Београд, 1922.