Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

445

СУДСКА ПРАКСА

јективна. Одговорност возача заснива ce међутим на старом правилу одговорности за кривицу. Од њега ce накнада може захтевати само ако постоји његова кривица што je штета настутгила. Његова je одговорност субјективна. 6. Међутим, кривиду возача y споровима ове врсте тешко je доказивати. To утврђује и Врховни суд HP Босне и Херцеговине када y наведеној пресуди каже: „За овакве случајеве није довољна одговорност по личној кривњи возача, јер ce она често не може утврдити.” Стога, да не би оставила оштећеног да ce бори са теретом доказивања, нека законодавства су пребацила терет доказивања y оваквим случајевима на возача, и то на тај начин што су претпоставила његову кривицу. Практично то значи да оштећено лице мора да доказује само постојање штете и узрочну везу између штете и радње возача. Ова претпоставка je релативна. Стога возач, поред тога што ce може ослободити одговорности под истим услсвима као и власник возила (доказивањем више силе, кривице оштећеног лица или кривице трећег лица), може ce ослободити одговорности обарањем претпоставке о својој кривици, доказујући да je учинио све што до њега стоји да до штете не дође, те да je штета наступила без његове кривице. 7. Рекли смо да власник и возач одговарају in solidum, те да оштећено лице може захтевати накнаду штете било од кога од њих двојице, или истовремено од обојице. Међутим, то не значи да штету увек сноси онај ko je штету исплатио оштећеном лицу. Стога треба разликовати следеће случајеве: Ако je штета кастала искључивом кривицом возача и он je накнади, он he и дефинитивно сносити штету и не може захтевати од власника да му накнади оно што je дао на име накнаде штете, или бар један део тога. Свако сноси последице своје кривице, према томе и возач који je изазвао штету сносиће je. Међутим, ако je штета настала искључивом кривицом возача али je накнади власник, овај има право да од возача захтева да му исплати оно што je дао оштећенику, има, дакле, право на perpec према возачу. Овде ce ради о одговорностима које су различите по тежини. Једна je одговорност за кривицу, друга je претпостављена одговорност y корист жртве штете. Сврха постојања власникове одговорности није да ce олакша одговорност кривог лица. Принцип je да крајња одговорност лежи на ономе ko je крив. Онај чија ce одговорност законом претпоставља има право на регрес према ономе чија je кривица за наступање штете доказана. Стога власник возила има право регреса према возачу за исплаћену штету уколико ce утврди да je возач крив за штету. Најзад. ако нема кривице до возача, штету he накнадити и сио•ити сам власник возила.

Владимир Јовановић