Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

446

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ОДГОВОРНОСТ ВЛАСНИКА АУТОМОБИЛА. БЕСПЛАТАН ПРЕВОЗ И ОДГОВОРНОСТ. ПРЕУЗИМАЊЕ РИЗИКА

„Камионом једног државног предузећа возио ce тужилац као путник који je платио возарину, али ce на путу камион преврнуо и тужилац задобио тешке повреде. Окружни суд, коме je поднета тужба за накнаду штете, удовол>ио je тужбеном захтеву и осудио државно предузеће и шофера да тужиоцу солидарно накнаде шгету. Врховни суд НРС, који je решавао по жалби тужене странке, потврдио je првостепену пресуду y погледу друтотуженика шофера, a y погледу првотуженог предузећа преиначио je првостепену пресуду и одбио тужбени захтев. „Врховни суд ФНРЈ, решавајући о захтеву за заштиту , законитости Јавног тужиоца ФНРЈ, усвојио je захтев и поништио пресуду Врховног суда HP y делу диспозитива којим je одбијен тужбени захтев y погледу првотуженика-предузећа, као и пресуду Окружног суда y делу којим je првотуженик обавезан да плати штету, na je цео предмет упућен првостепеном суду на поновну расправу и одлуку. Врховни суд ФНРЈ дао je ове разлоге: ..Поступак судова je непотпун и мањкав. Судови нису рашчкстили и утврдили чињекицу да ли ce тужчлац камионом туженог предузена повезао само случајно или као редовним il уобичајеним превозним средством тога краја, a с обзиром на тадашње несређене траспортне прилике. Из података y списима произилази да je тужилац-оштећеник за превоз платио одређену суму новаца шоферу и да су ce y таквим случајевима камионом возила и друга приватна лица. На основу ових, ма да и непотпуно утврђених чињеница, не би ce могло рећи да je штета наступила кривииом оштећеника, тј. да ce он превозио на своју опасност и ризик. „Пракса судова усвојила je правно правило, према коме предузећа, удружења и лица чија делатност ствара повишену опасност за околину, одговарају за штету која je услед тога настала, уколико не докажу да je штета наступила впшом силом или кривицом самог оштећеника. Према томе, правилан одговор на гаггање да ли и колико je тужено предузеће одговорно за насталу штету могућ je само y перспективи оваквог правног схватања. „С тим y вези треба утврдити чињеницу да ли ce друготужени шофер има сматрати лицем из чл. 10 Закона о државним службеницима, па према резултату оценити да ли има или нема места примени чл. 40 Закона о државним службеницима y конкретном случају.“ СРешење Воховног суда ФНРЈ Гз-2б/48 од 31 маја 1048 објављено y „Збирци одлука врховних судова", I, Београд, 1952, бр. 131, стр. 147/148).

У овом случају појављује ce неколико питања из области одговорности за штету од опасних ствари. 1. Код нас je y пракси чврсто постављено правило да предузећа, удружења и лица чија делатност ствара повишену опасност за околину, одговарају за штету која je услед тога настала, уколико'