Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

448

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

камионом предузећа као редовним и уобичајеним превозним средством тога краја, или je тај превоз био само случајан. Он указује, затим, на то да je оштећеник платио сдређену суму шоферу и да су ce камионом возила и друга приватна лица. Из тога суд закључује да ce не би могло рећи „да je штета наступила кривицом оштећеника, тј. да ce он превозио на своју опасност и ризик.“ Приметимо узгред и одмах да није исто претрпети штету при превозу својом сопственом кривицом и преузети ризик евентуалне. штете. Истина, и y једном и другом случају одговорност власника И возача за штету су искључене. Али, y првом случају одговорност власника и возача искључене су кривицом оштећеника, a y друтом случају њихове одговорностп нису искључене кривицом оштећеника, које и нема, него тиме што ce no једној теорији претпоставља да сваки који улази y кола да ce бесплатно превезе самим тим што не плаћа ништа за превоз, одриче ce да тражи накнаду за евентуалну штету од власника возила и возача. По тој теорији сматра ce да бесплатни превоз повлачи за собом преузимање ризика превоза од стране лица које ce превози. Ту je искључена свака идеја кривице, те ce ми нећемо задржавати на овом неисправном изједначењу кривице оштећеникове и преузимања ризика са његове стране. Ми ћемо ce задржати само на овом последњем. Из наведеног места образложења излази да онај који ce бесплатно превози туђим колима, превози ce „на своју опасност и ризик“, те нема право да захтева никакву накнаду ни од власника ни од возача. Пристајањем на бесплатан превоз он je преузео на себе ризик таквог превоза. Ово питање „преузимања ризика“ je одавно предмет дискусије међу правним теоретичарима. (В. Esmein: „L’idée d’acceptation des risques en matière de responsabilité civile” Revue internationale de droit comparé, octobre —décembre, 1952, p, 683 —691). Чињеница да- ce бесплатни превоз најчешће врши y интересу оштећеног, навела je многе да сматрају да je оштећени који ce превози бесплатно пристао на ризик таквог превоза, и да je због тога y случају да му ce штета догоди власник кола потпуно ослобођен одговорности. У искључењу одговорности власника иде ce чак дотле да ce он ослобађа одговорности и онда кад je крив за штету, изузев тешке кривице. Постоји и једна пресуда француског Касационог суда од 15 октобра 1940 (објављена y Gazette du Palate 1940. 2. 275) која ce изјашњава y том смислу. Међутим, већина аутора изјашњава ce ггротив овог схватања о преузимању ризпка. Проф. Луј Жосран га сматра „потпуно вештачком конструкцијом. Јер, када би путник препостављао да ће при превозу прегрпети штету која му ce неће накнадлги. он би, без сумње, бесплатном превозу претпоставио плаћени или би једно-