Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

449

ставно одустао од превоза.” (В. L. Josserand:, ~Le transport bénévole et la responsabilité des accidents d’automobile”, Dalloz Hebd. 1926, p. 12.) Проф. Есмен, анализирајући француску судску праксу и мишљења која су преовладала y њој, такође долази до закључка да код бесплатног превоза „постоји преузимање ризика са дејством које je ограничено искључењем претпоставке кривице“ (ор, cit. р. 689). Другим речима, оштећеник и при бесплатном превозу има право на накнаду, али он мора доказати кривицу возача, пошто ce она не претпоставља y случају бесплатног превоза. Утолико, и само y толико je положај оштећеника гори него y случају плаћеног превоза. Дајући разлоге оваквом закључку, проф. Есмен каже, између осталог: „Исто je тако неправедно претворити доброчинитеља y осигураоца, као што je неприлично поставити такав захтев према жртви несреће” (ор. cit. р. 689). Данас y правној теорији преовлађује мишљење да оштећеник при бесплатном превозу има право на накнаду штете коју je приликом вожље претрпео, али под редовним условима одговорности, тј. ако докаже да ce штета догодила возачевом кривицом. Према томе, бесплатни превоз дејствује на смањење одговорности власника возила утолико што постојање његове одговорности доводи y зависносг од постојања кривице возача, коју сам оштећеник треба да доказује по принципима субјективне одговорности. У том смислу ce изјашн>ава и француска судска пракса y случајевима штете настале при бесплатном превозу. Француски судови сматрају да ce ови случајеви: не могу решавати на основу чл. 1384, ст. 1, С. civ., то ће рећи на основу објективне одговорности власника, него на основу доказане кривице возача. У вези са тим, y једној одлуци француског Касационог суда од 4 јануара 1933 (објављеној y Gazette du Palais 1933. 1. 587) «стиче ce да „оштећени не може унапред да ce одрекне права на накнаду штете која je последица деликта”. Међутим ако ce бесплатни превоз врши y интересу власника или држаоца кола, ништа ce не мења y правилима о одговорности власника и возача. У том случају они одговарају по општим правилима одговорности за штету која потиче од опасних ствари. Hanp.: ако je шофер повезао лекара y интересу власника кола, па ce успут догоди несрећа y којој лекар претрпи штету, одговараће власник по начелу објективне одговорности, a шофер само ако je крив. Према томе, идеју о пристајању путника на опасност и ризик код бесплатног превоза треба одбацити као нетачну и неправичну. Бесплатан превоз, па и кад ce врши y искључивом интересу путника, ае треба да лиши путника права на накнаду штете коју би при превозу претрпео. Правило je да сваки треба да накнади штету коју je ироузроковао својом кривидом, Нема разлога да ce то правило не примени и на возача који би својом кривицом нанео штету лиду