Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

455

y нашој судској и арбитражној пракси по питању одговорности возара уопште, a железнице посебно, захтева нешто детаљније разматрање овог питања. р. У савременом транспортном праву, па и y нашем праву, опште je усвојено правило да возар одговара за оштећење или пропаст робе примљене на превоз, као и за закашњење при извршењу утовореног превоза. Возар je приликом закључења уговора о превозу преузео на себе обавезу да примљену робу превезе y одређеном року и да je неоштећену преда дестинатеру. Самим тим возар je на себе примио и обавезу да поверену му робу чува и да са њом поступа са највећом пажњом. У овом погледу његова одговорност често се изједначава са одговорношћу складиштара или хотелијера за ствари које су предате на чување. Поједини закони садрже и изричите пропксе y овсм смислу, као например француски Code civil y чл. 1782. Сматра ce y принципу да je самим моментом наступања штете ангажована одговорност возара, без обзира да ли je штета настала личном радњом или кривицом возара, лица y његовој служби или трећих лица. 3. Од одговорности која му je наложена уговором о превозу возар ce може ослободити само y изузетшш, законом одређеним случајевима. Тако, по чл. 98 и 103 Француског трговинског законика, возар ce ослобађа од одговорности y случају ако je штета настала услед сопствених мана робе или услед више силе. Члан. 395 Аустриског трговинског законика предвиђа ослобођење возара од одговорности y случају више силе, као и y случају штете настале услед природних својстава робе или недостатака y паковању који ce споља не могу приметити. Швајцарски законик о облигацијама y чл. 500 прописује следеће: „Ако роба пропада или ce оштети, возар дугује читаву њену вредност, осим ако докаже да губитак или оштећење потиче било из саме природе превожене ствари, било из догађаја више силе, било из кривице, која ce може приписати пошиљаоцу или дестинатеру, било из инструкција датих од стране једног или друтог”. По § 429 Немачког трговинског законика; „Возар јемчи за штету која настане услед пропасти или оштећења ствари y времену од пријема на превоз до испоруке или услед пропуштања рока за испоруку, осим ако je пропаст, оштећење или закашњење настало услед околности које ce брижљивошћу уредног возара не би могле отклонити”. Међународна конвенција о железничком промету од 23 октобра 1924 године предвиђа y члану 27, § 2 да he железница бити „ослобођена од ове одговорности, y случају потпуног или делимичног губитка или оштећења робе, ако докаже да je штета проузрокована кривицом имаоца права, његовим налогом који не проистиче из кривице железнице, сопственом маном робе (унутрашње кварење, губљење, обично цурење итд.) или случајем више силе”.