Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА IÏPAKCA

457

rand, и др. По овој теорији, да би један догађај могао да ce сматра вишом силом, потребно je да имтуњава следеће услове: а) да његов узрок лежи ван делокруга рада саме железнице; б) да ce његово наступање није могло предвидети; в) да ce ни сам догађај, a ни његове штетне последице нису могле отклонити никаквом брижљивошћу нити радњом железнице. Сматра ce да je виша сила догађај изазван штетним дејством силе настале ван делокрута рада возара, чијем остварењу возар чак ни индиректно није допринео. Случајеви више силе углавном ce деле на три категорије: а) елементарни догађаји (бура, поплава, снежна вејавица итд.); б) акти власти; в) акти трећих лица (грађански немири, револуција, гусарство, разбојништво итд.). Но, и y свим овим случајевима остављено je суду да цени да ли y конкретном случају постоје сва три битна елемента који карактеришу вишу силу. Новија законодавства, као и судска пракса y многим земљама, све више усвајају апсолутну теорију вшпе силе. Као што ce из напред цитираног закључка може видети, на овом становишту стоји и наша Главна државна арбитража. 5. Ако y вези са изложеним укратко анализирамо наведени случај, односно питање крађе робе примљене на превоз и њеног утицаја на одговорност железнице, видимо да je код крађе испуњен само један услов за постојање више силе. Због тога je исправно гледипзте Главне државне арбитраже да ce крађа не може сматрати вишом силом, пошто она не претставља никакав изванредни, непредвидив и неотклонив догађај, без обзира на то да ли су крађу извршила лица која ce налазе y служби железнице или не. Као и многе друте чињенице, тако je и крађа, a нарочито ако су je изврпшла лица ван погона транспорта, понекад третирана као случај више силе за железницу. Ово je нарочито био случај док je y правној литератури и судској пракси доминирала субјективна теорија при просуђивању више силе. Данас, велика већина ггисаца, као и константна судска пракса, не сматрају крађу ни y ком случају вишом силом. 6. У уговорним односима између железнице с једне стране и пошиљаоца и примаоца робе с друге стране, њихов међусобни положај je очигледно неравноправан. Предајом робе на превоз попшљалац je практично изгубио сваку могућност ефективног надзора над њом. Тим моментом пошиљалац ce претворио y пасивног посматрача, коме остаје само да очекује да роба буде испоручена примаоцу. С друте стране, железница преузима на себе целокупно старање о роби. Самим тим, ако до губитка или оштећења робе дође кривицом или радњом било лица која ce налазе y њеној служби, било трећих ли-