Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

458

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ца, железница je направила пропуст y надзору (culpa in vigilando), те je тиме настао један од разлога који ангажују њену одговорнаст. Бавећи ce стално превозом туђих ствари уз накнаду, железница преузима на себе и известан професионални ризик. Крађа робе, као догађај, претставља резултат недостатка y интерној, професионалној организацији рада железнице, и самим тим обавезује je на накнаду штете причињене наступањем тога догађаја. Код оваквог случаја железница ce не може позивати на то да крађа претставља догађај изазван неким спољшш узроком који њој не може да буде приписан. Дужност железнице je да предузме све потребне мере да би обезбедила извршење уговора о превозу, па еамим тим и спречила губитак или оштећење робе. Ако тако не постугги, железница није извршила своје обавезе. Ако овоме додамо и фактички монополистички положај наших железница, несумњиво je да ce гледиште републичке арбитраже не би могло прихватити и због интереса привреде y целини. Усвајање овог становишта довело би до тога, како ce то y закључку Главне државне арбитраже примећује, да би ослабио интерес желенице за спречавање непотребних губитака на роби.

Зоран Антонијевић

ОСПОРАВАЊЕ ОЧИНСТВА ОД СТРАНЕ НАСЛЕДНИКА

1. Право на оспоравање очинства je нормирано Основним законом о односима родитеља и деце. По члану 28, 29 и 30 овог закона то право припада мужу мајке, мајци и детету. Закон не помиње наследнике мужа. На територији на којој je примењиван Општи аустриски грађански закогож, y време важења овог закона, наследници мужа су имали право оспоравања очинства. У једном делу праксе поставило ce питање да ли и сада имају то право. По овом питању пракса виших судова je врло оскудна. У евиденцији Савезног врховног суда постоји једна одлука Врховног суда HP Србије којом ce доследно примењује закон односно заступа становиште да наследници мужа детиње мајке немају гграво оспоравања очинства њеног детета. Утолико je интересантнији случај који je дошао пред Врховни суд HP Хрватске, којим je, иако на индиректан начин приликом расправе заоставштине, покренуто ово ггитање. Тај случај je следећи. Оставилац je отишао y иностранство 1912 године. Последњи пут ce јавио 1922 године. Пошто није било никаквих вести о њему оглашен je за умрлог одлуком надлежног среског суда. Као дан његове смрти утврђен je 11 децембар 1932 године, као последњи дан рока од десет