Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

459

година од дана када ce нестали оставилац последњи пут јавио. Оставилац je био ожењен и по његовом одласку y иностранство његова жена je родила, 1925 године, сина, Током расправе заоставштине оставиочеве сестре и браћа су оспоравали оставиочевој жени и сину право законског наслеђивања, јер je после одласка мужа (оставиоца) живела y конкубинату са другим мушкарцем и из те везе ce родио син. Решењима среског и окружног суда оглашеии су жепа и син оставпоца законским наследницима његове имовине. Врховни суд HP Хрватске усвојио je захтев за заштиту законитости, који je против ових решења уложио претседник Врховног суда ФНРЈ, дајући ово образложење:

„Сматра ce да je дијете рођено y браку ако je рођено за вријеме трајања брака (чл. 22 Основног закона о односима родитеља и дјеце). Из овог слиједи правна претпоставка да je отац дјетета оно лице које ce са детињом мајком налази y браку y вријеме када ce дијете родило. Ова правна претпоставка je оборљива тј. важи док ce y парници не докаже супротно, Основни закон о односима родитеља и дјеце одређује која лица и y ком року могу оспоравати очинство. По члану 28 овог Закона очинство може оспорити муж и дужан je да поднесе тужбу y року од 6 мјесеци, рачунајући од дана када je сазнао за поћеч-е лтетета. По чл. 29 истог Закона очинство може оспорити И мајка и дужна je да поднесе тужбу y року од шест мјесеци од рођења дјетета. По чл. 30 истог Закона очинство можр оопсравати дијете, a закон не одређује рок з» шегову тужбу. „Правило да ова лица могу побијати правну претпоставку изражену y чл. 22 горепоменутог закона и оспоравати очинство лт-tttv ко’е ce no закону сматпа оцем. iecre досљедна ппимена ппинципа заштите законитих интереса грађана. Лица, која су овлашћена на тужбу очигледно имају правни интерес да утврде истину о томе ko je отац. „Лица позвана да наслиједе онога ko ce no закону сматоао оттем имаlутако*)еггравни , и'нтересдапобчјаlу ппавну поставку очинства. Основни закон о односима родитеља и дјеце, међутим, ништа не говори о праву насљедника да оспоравају Питање je, да ли закон то искл>учује? „Ппетпоставка очинства je нужна мјера заштите дјетета и породице. И строги рокови одређени y чл. 28 и 29 за оспоравање очинства такођер служе заштити дјетета и породице. Међутим че бч била y aair гтоте Дl'етета, па ети породице .таква ппакса, по којој насљедници онога лица које ce no закону сматра оцем, не могу оспоравати очинство. Како то право није престало још за живота онога лица. које ce no заKOHv оцем (1). Напротив, таква пракса би водила злоупотреби околности да je дијете рођено y вријеме трајања брака застаривала би права, која по закону припадају дјеци и

(1) Ова реченица није потпуна, али je тако отштампана y Збирци одлука врховних судова, X, Београд, 1952, одлука број 239, страиа 239. Исти недостатак има ова реченица и y оригиналу пресуде, који ce налази y евиденцији Савезног врховног суда.