Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

460

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

кад je очигледно да очинство не постоји и не би били y складу са основним задатком правосуђа да ce обезбиједи поштено вршење права и заштита законитих интереса грађана (чл. 2 ЗУНС). С друге стране, разлог због кога ce допушта оспоравање очинства мужу и мајци постоји y битном и према насљедницима. Они такођер имају правног интереса да оспоре очинство. Према томе, и њима ce мора обезбиједити заштита овог правног интереса. „С обзиром на изложено, очигледно je да Основни закон о односима родитеља и дјеце није апсолутно ограничио круг лица, која имају право оспоравати очинство није, дакле, искључио насљеднике, него je оставио отвореним питање да ли насљедници могу оспоравати очинство. Пошто y погледу насљедника постоје y битности исти разлози који оправдавају оспоравање очинства по чл. 28 и 29 Основног закона о односима родитеља и дјеце и пошто искључење насљедника од овог rrpaва не би користило ни заштити оправданих интереса дјетета, ни заштити породице, напротив, било би супротно принципу поштеног вршења права, то ce сматра да по аналогији чл. 28 и 29 Основног закона о односима родитеља и дјеце и насљедници имају право оспоравања очинства. „Јасно je да ово право за насљеднике настаје даном смрти лица које ce сматра оцем или даном када je то лице проглашено умрлим. Поставља ce питање, y коме року насљедници могу да поднесу тужбу. Тај рок мора бити строги рок ,као .онај који je одређен y чл. 28 и 29 Основног закона о односима родител.а и дјеце. Нема разлога да тај рок буде мањи од оног који je одређен y поменутим прогшсима. Законска одредба y дужини рока изражава, наиме, искуство, да je толико времена потребно и нужно за припрему и предузимање законитог поступка оспоравања. „Логично je да за насљеднике овај рок тече од дана смрти или проглашеља умрлим лица од кога изводе своје право. У правном систему ФНРЈ има прописа који на овај начин регулишу рокове тј када смрт неког лица делује тако, да преживели сродник y своје име врши неко право које je припадало покојнику, a које за његовог живота није још било уташено; онда ce законски рок рачуна од смрти. Примјер за ово јесте чл. 43 Закона о казненом постуттку. „Према томе незаконито je рјешење котарског суда који je као искључиве насљеднике огласио жену и сина оставиочевог, занемарујућл потпуно чињеницу да су ce и сестре оставиочеве пријавиле као насљедниди. Суд je био дужан да једну од страиака упути на парницу и да коначну расправу заоставштине одложи. Окружни суд je потврдио ово рјешење са изричитим образложењем да право на оспоравање очинства имају само отац, мајка и дете aне и остали заинтересовани, y овом случају законски насљедници. Према томе, и рјешењем окружног суда повријеђен je закон.“ (Решеше Врховног суда HP Хрватске, Гзз 103/51 од 29 августа 1951, оs,авл.ечо y ЗСтрци одлука врхпвних судова, I, Београд, 1952, одлука број 239, страна 238 —240).