Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

485

ПРИКАЗИ

Полазна тачка књиге састоји ce из тврђења да je систем неограниченог либералистичког капитализма сишао са историске позорнице: ..Централно питање није y томе да ли he бити планирања или не, већ y томе какав ће облик оно имати, a нарочито y томе да ли he ce држава y планирању служити механизмом цена или he га гушити” (стр. 14). Против тоталног административног планирања говоре и нама познати аргументи; немогућност тачног ггредвиђаша тражње за појединачним производима и стога економска нерационалност рационирања; неефикасност и политичка неггрихватљивост детаљног дириговања радном снагом по појединим индустријама; .лБудска” неспособност да изведе потпуно харшшично планирање свих детаља; нееластичност y односу на структурне промене; склоност ка сивој“ стандардизацији и униформности потрошње; битхжратизација привреде и друштва; концентрација моћи y рукама никоме одговорних планера са тенденцијом гушења демократије и стварања тоталитарног политичког система. С обзиром на ове моменте. остаје као решеше „планирање кроз тржиште”; оно треба да претставља компромис између нужности планирања y модерној привреди, с једне, и опасности и неефикасности потпуног дириговања с друге стране. Економски закони не могу ce гушити све док су економска добра ретка и док мора да постоји новац као ипак најефикаснији и најобјективнији технички инструмент расподеле тих добара: деловање економских закона треба једино каналисати да би ce избегли најкрушшји недостаци својствени laisser- faire привреди. Држава je она сната која треба да контролише деловање тржгахсних закона кроз монетарну и нарочито фискалну политику. Главна сврха треба да буде одржање запосленоста фактора производње на максимуму, a методи су манипулисање каматном стопом% дефииитно буџетирање и прогресивни порески систем. Порвд тога, социјалној и тарифној политиди припада задатак редистрибуш/rje националног дохотка, и то кроз режим ниских субвендионипаних цена услуга, јавних служби и. евентуално, неких најважнијих производа личне потрошње. Варијабилни обим државних инвесттгција. финансираних из државног буџета, претставља главни механизам за обезбеђење репродукције целокуггног друштвеног каггитала: онда када приватне инвестиције из цикличних или структурних разлога опадају, држава треба да попуни разлику и обрнуто, када пркватне инвестиције расту преко волумена текуће новчане акумулашге. дожава мопа смањ.итм своју потооплчу, Држава такође треба да оствари већи мобилитет фактора производње, мобилитет који je недовољан y либевалистичкој привреди услед чега ce успостављање равнотеже плаћа баикротствима и упропашћењем једног дела друштвеног кап.итала. Притом код Луиса није јасно како ce ово има учинити: један од метода je борба против моиопола, али то je само негативан фактор, док позитивни нису ни поменути. Државно планираше мора бити нарочито опсежно y области спољних Финансија, на пољу омиљеном за интервенцију почев од меркаитилизма па све до Кејнза. У принципу спољна трговина и по Луису треба да почива на међународној подели рада и поштовању компаративних трошкова; али ce разуме само по себи да су допуштени значајни изузеци y сфери одбранбене индустрије (кад би ce она само могла дефич-шоати) и y целом периоду васпитне заштите, С друге стране, принцип фиКсних девизних курсева непомирљив je са одржањем стабилности домаћег дохотка и цена: инФлациони и дефлациони поремећаји не смеју ући из иностранства y домаћу ггривреду, a основни метод одбране треба да буде режим