Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

487

ПРИКАЗИ

касна; али он зато не види да децентрализадија и радничко управљање нису могући без друштвеног власншптва над средствима за производњу. Посебан одељак посвећен je методима државног гшанирања. Прва фаза састоји ce из процене величине националног дохотка и његове расподеле на личну потрошњу, инвестидије и државну потрошњу. Ова процена ce врши под претпоставком да ie привреда препуштена сама себи, тј. без икакве иатервенције. Продена ће показати недостатке ко-је треба уклањати, било да ce они састоје y недсвољном нивоу опште тражње мли y тешкоћама код појединих ивдустрвда и поједпних рсба. Стога y другој фави треба радити посебне студије инвестиционе делатности и појединих индустрија,. студијекоје Луис назива супсидијаршш 6уџе>тма. Трећа фаза обухвата израду ..буџета” радне снаге и плана биланса плаћања. Y четвртој ce на основу претходних студија фиксирају циљеви државне екоттомске политмке. који hc по правилу обухватити мнвестициону делатност и бхшсиоање или сужанање ггооизводње y noјединим индустритама. Последња фаза обухвата обтављивање плана заједно са предложеним мерама које треба да обезбеде ocTßapeite његових циљева. Ово последње je за нас од ппактичног. интареса: unie довољно само рећи да ce y следвћој години има изграђивати одр-еђеви об i ект или форсирати одт)вј>ена производња, већ такође треба образложити због чега je између многих алтернатива изабрана она која je поставл-ена као план и какве мере економске полигике Mopaiy бити предузете ла би плански пиљ био- постигнут, — заједно са гпзедвиђањем како he те мере погодити привреду као целину, поједича полручја и поједине друштвене групе. Луис je y ктоатком анексу размоттаио проблем ппанирања y неразвијеним земљама. правилно запажајући да ce убрзана акумулапита капитала која je тамо потпебна, не може спровести без одпучне дожавне индервенције, извођене од стране политички популаоне, некооумташане и способне администраиије. Отпор класика према свакој интервештиш био je no Луисч условљен околношћу да je дтзжавни апават био тотално н-еспособан и да je стога било боље препустити привреду самој себи него водити je погрешно; обончто, савремено дшкавно планирање y ов.им земљама ie резултат чинзенице да постоји так и способан апарат чиlе ie функдионисање свакако друштвено кописније за убрзање привредног напретка цего осуство сваке интепвешЈД^е. Али ова духовита примедба не може да уклони утасак да je Луисова књига популаризатшја, како без довољно детал>а и прецизности, тако и без потребне виз-ше и перспективе. Проблем могућности и опсета плаиира№а y условима приватног власниигтва такорећи unie озби.л,но постављен; питање кр.итеријума код државних инвестиција није уопште дискутовано; евентуална еволуција система mtie ни долионута, à потпуно je испуштен проблел и теоретски и ирактич.но врло компл-икованих односа између фискалне политике и формулисања ~напиона.лног економскот буџета”. Сама концепција о свемоћи монетарне и фискалне политике y иначе кашгталистичкој привреди, која доминира књигом, није Луисова; a такође иије нимало нова ни идеја о ~мешовитој” привреди, са паралелним функпионисањем државног и приватног сектора y условима капиталистичког тржишта. У овом погледу Луисова књига je бледа и јако скраћена копија Алвина Ханзена; и читајући je, постаје све снажнији утисак да ce оригинали никада ие могу заменити копијом.

Драгослав Аврамовић