Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

68

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ове трупе осланале су се на Васојевиће кад год им je била потребна нихова помоћ, кад год су били утрожени од суседних Арбанаса или турског насиља, уклопиле се у племе приликом померана државне границе, узеле име Васојевић као своде, поносиле се тим именом као својим, али су и поред тога остале нише и чвршће везане за своде уже локалне, группе интересе. Ако су кад били утрожени локални интереси Величана, Шекулараца, или Ашана од стране Васојевића Васових потомака, онда су се осећали ближе и присниде Величании и Величании, Шекуларац и Шекуларац, Ашанин с Ашанином, и таква осећања се нису крила. Такве манифестациде су нарочито долазиле до изражада при избору месних органа власти и народних посланика између два светска рата. Према испитиванима Светозара Томића и Андрије Лубурића. племе дробњачко je врло старо. На основу сачуваног предања, које je Св. Томић забележио пре више од 50 година, најстарији познати становници Дробњака су Милашиновићи, Цукићи, Курепи, Вуковићи и Мољевићи- „Прича се да je цео Дробњак с огњишта ове четири куће ватру пропирио”, Али основицу племена ипак нису чинила та три братства, за која не знамо да ли су била у крвном сродству, него доцнији досељеници: Вуловићи, Ђурђићи, Косорићи, Томићи и Церовићи, који су ce y Дробнак уселили y XVI или XVII веку, долазећи, после утврђивана Турака у Никшићу, из Рудина у Дробнак. Према предању које je Св. Томић забележио, ове су породице бежале од Турака из околине Травника, после пропасти Босне, задржале се у Рудинама, Никшићким, па се и одатле кренуле скланајући се од никшићких Турака. Томић претпоставља да су те породице биле у неком крвном сродству, што се може закључити из заједничког сељакана и заједничке славе (9), Ових пет породица, према изнетим подацима о Дробњацима, основица су племена, оне су његови организатори, jep се, према Томићу, око њих окупљају и њих слушају не само доцнији усељекици већ и она стариначка братства кода су они ту затекли. Ако се ослонимо на предане, онда су досељеници из Рудина већ дошли као јака и организована трупа, надвероватније, као дедно јако братство које je могло и староседеоцима да наметне одлуке о прихватану заједничког имена и задедничке славе као племенских обележја. Ко од староседелаца и дошльака не би усводио такву одлуку, није могао бити становник племена, него се из племена морао иселити. Одредба о оваквом услову за улазак у племе била je у пуној важности све до половине XIX века (10). Многобројна разнородна братства окупила су се кроз неколико векова око племенског имена и задедничке славе стварајући фикциду о задедници крвнога сродства. За читавих десет векова трајао je процес усељавана и стапана досељеника с племенским језгром. Према А. Лубурићу, у Дробнак се уселило толико много породица да де приликом испитивана нашао више од две стотине разних

(9) Светозар Томић, Дробњак, Српски етнографски зборник, книга IV, Београд, 1902, страна 436.

(10) Исто, стр. 438—9.