Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

80

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

НЕОСНОВАНО ОДБАЦИВАЊЕ ТУЖБЕ У УПРАВНОМ СПОРУ ЗБОГ НЕБЛАГОВРЕМЕНОГ ПОДНОШЕЊА

Управни одбор Бирса за посредовање рада града Београда свозом одлуком од 28 јануара 1953 одбацио je као неосновану жалбу против решења Бирса и у њој упутио жалиоца: „Против ове одлуке може се уложити тужба редовном суду у року од 15 дана по пријему исте“. У поменутом року, жалилац je заиста поднео тужбу 111 среском суду за град Београд. 20 фебруара 1953 овај суд je упутио предмет Окружном суду за град Београд „као стварно надежном, пошто je у питању службенички однос“. На расправи од 10 априла 1953 Окружни суд je донео решење у коме каже: „Одбија се да се прихвати надлежност у овој правној ствари jep je по чл. 69, ст. 1, тач. ф, Закона о управним споровима за расправу спорова о радним и службеничким односима лица запослених изван државних установа и надлештава надлежан редован суд, а према чл. 14, ст. 3, Уредбе о материјалном обезбеђешу и другим правима радника и службеника који се привремено налазе ван радног односа за пресуђење ове ствари надлежан je искључиво срески суд. Све списе уступити Врховном суду HP Србије на решеше сукоба надлежности, пошто претходно Срески суд донесе решење о својој ненадлежности“. Ови списи су у Врховном суду HP Србије примљени 17 јуна 1953 и на основу њих je овај суд 10 јула 1953 донео решење којим одбацује тужбу зато што je „ценећи претходно благовременост тужбе“, „нашао да je тужба неблаговремена“, jep je поднета по истеку рока од 30 дана, који се предвиђа у чл. 21, ст. 1, Закона о управним споровима. Додуше, тужилац je, утврђује Суд, поднео тужбу Среском суду још 14 фебруара 1953, али je она у Врховном суду прямлена тек 17 јуна 1953. Притом Суд утврђује; „Без утицаја je околност да je тужба била у року предата 111 Среском суду града Београда. Ово са разлога што je по чл. 22 Закона о управним споровима за благовременост тужбе меродаван дан ньеног пријема у овом као стварно надлежном суду, сем кад се тужба изјављује у записник код Среског суда или предаје пошти препоручено, који случај овде није у питању. Исто тако без важности je за питагье благовремености тужбе у управном спору и околност да je тужилац пропустио законски рок за тужбу због погрешног упута датог му у оспорешм решешу. .., jep без обзира на ову околност суд не може мериторно да решава по тужби поднетој после законског рока. Такву тужбу суд у сваком случају одбацује решеньем на основу чл. 27, ст. 1, Закона о управним споровима без обзира на околност које су до тога довеле“. Притом Суд још каже на крају: „Против овог решена нема места жалби чл. 18 Закона о управним споровима“. Занимљиво je да у поменутом решењу Врховни суд HP Србије уопште ниједном речју не помиње распру о надлежности између Среског и Окружног суда, као ни то да je он поменуту тужбу и добио не као надлежан суд за управне спорове него као надлежан