Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

81

СУДСКА ПРАКСА

за решавање распре око надлежности, те и не утврђује да je надлежан једино он као управни суд, а не ни окружни ни срески као редовни грађански судови. Међутим, утгркос става Врховног суда Србије да против поменутог решења нема места жалби, Савезни врховни суд je 3 новембра 1953 донео решење којим одбацује жалбу против поменутог решења и не улазећи у питање да ли има места жалби. Савезни врховни суд усваја гледиште Врховног суда Србије да je тужба поднета неблаговремено. Он додаје joui и ове разлоге; „Неосновано тужилац тврди да не може сносити последице проузроковане неправилним упутом туженог органа у оспореном решењу, јер управни орган доносећи коначно решење у управном поступку није дужан да упућује странку да против тога решења може покренути управни спор. Правила управйог поступка предвиђају само дужност управног органа да у свом акту наведе упут о правном леку, тј. таквом правном леку кога странка може предузети у самом управном поступку, а тужба којом се покреће управни спор не може се сматрати правним леком у управном поступку. Та правила не предвиђају дужност управног органа да странку упућује и на њезино право да покреће управни спор, а такву дужност не предвиђају ни одредбе Закона о управним споровима, па се коначно решење у управном поступку не може сматрати ни ништавним ни непотпуним, иако не садржи упут о праву на покретанье управног спора. Ради тога неосновано тврди тужилац да je Врховни суд надлежан за решавање управног спора био дужан да упути тужени орган да донесе ново решење којим ће странци пружити упут за покретагье управног спора. Исто тако се тужилац неосновано позива на одредбу чл. 22 Закона о управним споровима, јер се по тој одредби као дан предаје тужбе суду сматра дан изјављивања тужбе на записник код Среског суда, а тужилац није своју тужбу изјавио на записник код Среског суда, него je лично поднео тужбу том суду, па je за просуђеше благовремености те тужбе меродаван дан кад je тужба примљена код Врховног суда HP Србије“. Оваква решеньа Врховног суда HP Србије, односно Савезног врховног суда чине нам се нетачним. Пре свега, решење Савезног врховног суда, мислимо, има можда извесне формалне недостатке найме, може се тврдити да je Савезни врховни суд имао одбацити жалбу као недопуштену, сходно чл, 18, односно 27 Закона о управним споровима, како je и наведено у решењу Врховног суда Србије. Савезни суд, међутим, није ни улазио у питање допуштености жалбе, већ jy je мериторно решавао, тј. решавао je питање да ли je тужба Врховном суду поднета благовремено, па jy je одбацио тек стога што je утврдио да су њени разлози неосновани. Тиме je Савезни суд, додуше, можда прекршио чл. 18 и 27, који не допуштају жалбу против решења Врховног суда којим се тужба одбија због неблаговремености, али je истовремено и показао да су прописи ова два члана којима се укида право жалбе на таква решекьа неосновани, јер може бити таквих случајева спорова око благовремености подношења тужбе где je оправдано да се допусти право жалбе Савезном суду. Прекршивши закон, Савезни суд je, стварно поема-