Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

95

мерном или ненамерном, свесном или несвесном извртању Марксових закључака, jep се ни у једном моменту није поштовао Марксов научни метод. С друге стране и међу економистима-марксистима настала je дискусија око питања која су се односила на формулисање закона вредности у I и 111 тому ..Капитала“. У тој дискусији најобимнија je литература око појма друштвено потребног радног времена које служи као мера и „супстанца“ вредности, Радило се о томе да ли се друштвено потребно радио време има схватити као „оно радио време које je потребно да се уз постојеће нормалне услове производил и уз просечни ступан. умешности и интензивности рада изради ко.,а било употребна вредност“, (Капитал, изд. Културе, Бгд. 1947, Ьир., I т., с. 7), или као „радио време које се захтева да се под датим просеком друштвених услова производив произведе целокупно, друштвено захтевана Калинина робних врста, које се налазе на тржишту“, (Капитал, изд. Културе, Бгд. 1948, ћир., 11l т., с. 557 курзив М. С.). Ова два појма друштвено потребног радног времена посебно су јасно истакнута у „Теоријама о вишку вредности“ (изд. Културе, Бгд. 1953, I т., с. 220 —221, прим. 33). Аутор наводи 6огату литературу о тој дискусији у оквиру немачке социјал-демократске партије крајем XIX и XX века. О истом питању настала je дискусија и међу совјетским економистима, која je добила свој организован облик у дискусији вођеној 1922/23 године између бранилаца тзв. „техничке“ и бранилаца тзв. „економске“ верзије друштвено потребног рада. Оба пута, у Немачкој и у Русији, питање се постављало алтернативно; један од та два појма треба одбацити. Занемариваше појма друштвено потребног рада у смислу дефинидије из 111 тома спречило je да се правилно схвати даље развијање закона вредности у 111 тому, у коме се закон вредности не појављује више као закон који одређује цене појединачној роби, већ као закон који претставља „закон опште равнотеже“, и који омогућује да се научно реше основна питаньа капиталистичког друштва, како питања настанка вишка вредности и економске суштине експлоатације најамног рада, која претстављају суштину квалитативне анализе, тако и проблеми капиталистичке репродукције и расподеле вишка вредности међу експлоататорима, који претстављају основне проблеме квантитативне анализе капитализма. Занемаривање појма друштвено потребног радног времена у његовом развијеном облику од стране стандардне интерпретације имало je многе последице. Међу овима je свакако једна од најважнијих то што je таква интерпретаци ja оставила неразрађено и нерешено питање деловања закона вредности у условима монополистичког капитализма. Иако je у теооији земљишне ренте Маркс дао све битне елементе за монополску теопију цена, односно за теорију цена у ограниченој конкуренцији, Марксови интерпретатори су оставили питанье монополске теорије цена по страни. (Изузетак претставља аустриски марксиста Рудолф Хилфердинг који je пришао проблему, али на много ужем плану, разрађујући само питање картелне цене у свои делу „Финансиста капитал“.) Теорија земљишне рейте je за ньих постала база једне специјалне теорије цена, тј. теорије цена пољопривредних производа. Да се ту не ради само о посебној теооији цена пољопривредних ппоизвода недвосмислено показчје анализа друштвеног процеса производил коју даје Маркс. (Капитал, 111 т., с. 721). Док je на једној страни оваква интерпретација Маркса оставила читав низ проблема необрађених, на другој страни буржоаска економска те орк ja, крећући се путевима вулгарно-апологетских анализа, пришла je проблемима савременог капитализма и покушала je