Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

217

ловине него доктрина Српског грађанског законика. Француски законодавац није прихватио принцип раскида лезионарних уговора у целили. Али уколико га je прихватио он му je дао логичне доиуне, У нашем праву те његове допуне су join више индициране, те би се могло узети да су и код нас ништаве клаузуле о одрицању у самом уговору од могућности да се захтева раскид уговора због оштећења преко половине. 4. Друго једно правило ранијег права које би из истих основних разлога требало напустити данас не налази се у Српском грађанском законику, већ у Хрватском и Аустриском грађанском законику. По њима, онај утоворних који je „на несразмерну цену ипак пристао иако му je права вредност била позната“ (§ 935), није могао тражити раскид због оштећења. За раскид уговора није, дакле, био довољан факт да „једна страна није примила од друге стране ни половину од обичне вредности онога хпто je она овој страни дала” (§ 934); било je потребно још и да оштећени уговор-ник није знао за несразмеру између праве вредности ствари и утоворене цене. За право на раскид била су потребна два услова: један објективан, који се састојао y несразмери узајамних давања, и друти субјективан, који ce састојао у заблуди оштећеног уговорника о отварном односу између цене и вредности ствари. То je знатно сужавало поље примене нашег правила. И у овом погледу интересантно je поређење са француеким правом. У француској теорији, прекомерно оштећење, уколико се о н>ему води рачуна, те се због ььега дозвољава раскид уговора у одређеним случајевима, сматра се традиционално као мана воље. Француски грађански законик говори начелно у шему у секцији у којој je реч о сагласности воља и заблуди, принуди и превари (чл. 1109 —1118). У теорији се због тога обично каже да се у сваком случају несразмера између узајамних давања страна уговорница среће или заблуда оштећенога, или превара од стране његовог сауговорника, или нека принуда, или бар нужда у којој се -налазио оштећени, које објашњавају како je дошло дотле да-су стране уговориле несразмерна дававьа. То би значило да уколико не би постојала мана у вољи оштећеног уговорника, он не би могао да захтева поништење уговора. Па ипак, француски Касациони суд од пре извесног времена сматра у случају продаје некретнина да има места раскиду продаје због прекомерног оштећења само ако постоји законом предвиђена несразмера између уговорене цене и вредности некретнине, не истражујући, дакле, како je дошло до оштећења, и не тражећи да ли je оно последица неке мане продавчеве воље. Он je у случајевима ове врсте напустио субјективни критериум и задовољава се чисто објективним критериумом. Тиме je наше правило добило много већи домангај,' и примењује се и у случајевима који су му раније измицали. То показује да наше правило осваја терен и кроз судску праксу и у оним правима у којима je његов домашај раније био незнатан. Треба ли да ми останемо на по-зицијама које су други већ напустили, иако су за то имали ман>е разлога него ми?