Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

218

5. —• Ми смо у два претходна параграфа видели да би принципу раскида уговора због оштећеша преко половине требало дати већи домашај него хпто га je имао по ранијим законима, и да би због тога требало одбацити два правила која су тај домашај сужавала. Али би се могло такође питати да ли принципу раскида лезионарних уговора не би требало ставити једно ново ограничење, али које изгледа да одговара његовој природи и евреи. Наиме, при исшгшвагьу да ли постоји опггећење пореде се вредности које су узајамне престације имале у време кад je уговор закључен (§ 559, ст. 3, Српског грађанског законика, § 934 Хрватског и Аустриског грађанског законика). О доцнијим променама вредности не води се рачуна, и то je разумљиво: са њима стране нису рачунале, или, ако су и рачунале са њима, обично су очекивале промене у другом правцу. Правило je разумно и треба остати при шему. - Али се може догодити да пеки лезионарни уговор престане бити лезионаран током времена. Претерана нееразмера између узајамних давања која je постојала у тренутку закључења уговора могла je нестати, или због тога што je вредност онога што je оштећени примио или што треба да прими, накнадно порасла, или због тога што je вредност онога што je он дао или се обвезао дати, накнадно пала, и тако je могло доћи до неког изравнаша. Треба ли и у том случају дозволити раскид уговора због тога што je оштећење преко половине постојало у тренутку закључења уговора, или га треба одбити због тога што не постоји више у тренутку тужбе? Може ли се рећи, по што je нееразмера узајамних давања накнадно нестала, да je отпао разлог за тражење раскида? А шта ако je оштећеше остало и после промене вредности, само више није преко половине? Италијански грађански законик дозвољава раскид само ако je оштећење трајало „до времена када je тужба поднесена” (чл. 1448, ст. 3). То изгледа претерано. Зашто бисмо одбили могућност раскида ако je нееразмера само толико смагьена колико да оштећење не буде преко половине, али je опет остала врло велика? Питагье je сложено и захтева дискусију у детаљима. Са пеком сигурношћу може се рећи само толико да не би изгледало основано дозволити раскид уговора ако je оштећење преко половине, које je постојало у тренутку закључења уговора, сасвим нестало у тренутку подношења тужбе за раскид. б- Најзад, у допуну ових размишљања, треба додати да наше право располаже данас још једним ефикасним средством за борбу против неправичних уговора. То je забрана зеленашких уговора, која je изречена у чл. 263 Кривичног законика: „Ко за услугу коју чини неком лицу прими или уговори за себе или другога несразмерну имовинску корист искоришћујући његово тешко имовинско стање, нужду, недостатак искуства или лакомисленост, казниће се затвором до три месеца и новчаном казном“.