Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДЕЈСТВО ТУЖБЕ НА ИЗБРШЕЊЕ АКАТА

287

сходним да се појам „јавног интереса“ мора схватити на релативан начин у изложеном смислу. Враћајући се на појам „јавног интереса” из чл. 16 Закона о управним споровима мишљења смо да се појам „јавног интереса“ из овог прописа не може a priori оквалификовати као питанье дискреционе оцене које не би могло бити предмет оцене од стране врховног суда. По нашем мишљењу, суд има овлашћење да оцешује постојање односно непостојаше „јавног интереса“ у сваком конкретном случају. И при оцени појма „јавног интереса“ суд остаје на терену законитости, jep се он ограничава на питање чињеница и елемената који сачињавају појам „јавног интереса“. Покушаћемо да ово изложимо на једном примеру. Претцоставимо да je решењем народног одбора града као другостепеног органа наређено jeдном лицу исељење из свога стана у други стан,- а да je стан тога лица устушьен једном судији или неком привредном стручњаку који je премештен у тај град (13). Претпоставимо ито да je лице коме je решењем наређено исељење покренуло управни спор ида je затражило од другостепеног органа одлагање извршења оспореног акта. Ако би друтостепени орган одбио захтев тужиоца за одлагање извршеньа оспореног акта наводећи као разлог да се томе у конкретном случају противи „јавни интерес“, jep односни народни одбор има несумшиво интереса да добије једног стручн'ог судију или привредног стручњака, поставља се питање да ли зайста у конкретном случају постоји „јавни интерес“ који забрањује да се одложи извршење оспореног управног акта. Зар у овом случају не би било целисходно дати суду овлашћење да цени да ли je реч о „јавном интересу“ и да ли управни орган квалификујући један интерес као „јавни интерес” није прекорачио границе дискреционе оцене. Стога нам изгледа правилним гледиште по коме би суду требало дати овлашћење да цени појам „јавног интереса“ из чл. 16 Закона о управним споровима. Наши пак највиши судови при вршењу оцене интереса“ водиће несумњиво рачуна не само о заШтити права грађана, већ и о потребама добре државне управе у датом случају. , Сматрамо да je ово гледиште у складу и са нашим позитивним прописима, са Законом о управним споровима. Наиме у чл. 9 овога закона je предвиђено да нема неправилне примене прописа у случају кад je надлежни државни орган решавао по слободној оценй на основу и у границама овлашћења које му je дато правним прописима. Што значи да вођење управног спора није искључено ни у случају кад je надлежни орган решавао по слободној оцени на основу и у границама овлашћења које му je дато правним прописима. О питању да ли je у конкретном случају реч о слободној као и о питању да ли je овлашћени државни орган решавао на

(13) ч!ланак je писан кад су били у важности прописи којима 1 je било предвиђено административно решавање станбеног питања. Ови су прописи престали да важе од 1 јануара 1954.