Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

435

ШУТЊА АДМИНИСТРАДИЈЕ

4. Сасвим je јасно да у вези с тражењем судске заштите ради шутње администрације постоје и други проблеми, мање или више заједнички свим правним системима, који ту заштиту предвиђају. Једно je такво питанье мора ли странка поднијеги суду какве доказе о томе да je испунила услове за покретанье управног спора, а напосе мора ли доказати да je уопће тражила издавање акта и да зато тужба ни je преурањена? Опћенито гледано, ту су могућа различита строжа и блажа становишта. Пријашши југославенски Закон о Државном савјету и управним судовима продисивао je дужност суда да „извиди“ истинитост тужиочевих навода, а тадапгкьи je Државни савјет схватио ту дужност на начин да странка мора сама доказати благовременост тужбе и шутшу управног органа тиме што ће од овога прибавити одговарајућу изјаву, јер у противном случају суд одбацује тужбу као неуредну (не као преурањену!). Таквом се праксом стављала странка у врло незгодан положај, јер эко управни орган није хтио донијети акт по захтјеву странке, још je мање било вјероватно да ће дата изјаву којом у неку руку признаје своју властиту погрешку; а у коначној линији претставља инсистирање суда на тој формалноьти врло подгено среде во да се суд ослободи од својих властитах дужности. Успркос оправданим критакама, такво je стање било поправлено врло касно чл. 47 Уредбе о управном суду из 1939 која je доказ благовремености тужбе допуштала не само у облику изјаве туженог органа, већ и у облику поштанског рецеписа (16). Оваква je некадашња пракса југославенског Државног савјета била у знатној мјери инспирирана француским регулирањем из 1900, гдје се такођер тражио „рецепис“ управног органа. Но како се у пракси јави.ло питанье на који начин заштитити странку кэд јој управни орган ускраћује тај рецепис (а у француском праву није било прописа који би одговарарао § 71 старог Закона о управном поступку), то je Conseil d’Etat ублажио оштрину законског ре-улирања стварајући на терет администрације правило да странка може суду предложита и поштанску потврду о препоручен г ј ношиљци. Стварно тиме странке не доказују изравно да je над-ежном органу упућен баш захтјев за издавањем акта, већ само чине вјеројатном ту нужну процесну претпоставку, али ce Conseil d’Etat задовољава и тиме, будући да суд има све могућности да у току поступка утврди стање ствари у том питању. Ова посљедња околност je разлог што се и сувремено аустриско регулирање задовољава само погребом да странка „учини вјероватним да je протекао ше:томјссечни рок“ (§ 28, ст. 3, Закона о управном судишту). С јасним по-

мена наређења о одузимању предмета и сл., па се онда с пуним правог.l покреће питање ifaerose даљње правые заштите. А слична проблематика вреди и у дисциплинским стварима где окривљени осим материјалне штете може трпити и нарочиту моралну штету ради нерјешаваша гьегове жалбе. (16) Таква комоција Државног савјета започела je већ 1926 одлуком бр. 30022 (збирка Илића и Радоваиовића, св. I, стр. 71). Критика у ФрантловиJiesoM Коментару Закона о Државном савјету и управним судовима, стр. 53.