Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

436

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

гледом на проблем ушао je у то питаше и њемачки Савезжи закон о управном судипггу, комбинирајући истражно начело с дужношћу тужиоца да у тужби наведе стварне околности на којима заснива образложење свог захтјева (чл. 28, ст. 1, и чл. 38, ст. 1). Југославенски Закон о управним споровима није у тој ствари дао никаквих изричних одредаба, но колико je познато из праксе Врховног суда HP Хрватске, захтјеви који се постављају на стр;нку, врло су умјерени и практички се своде на доказ вјеројатнчсти да je тужилац извршио потребив управнопроцесне радње. Али зато овако разложно умјерено стајалиште судова у већини случајева не ће допустити да се с разлога неправовремености одбадује тужба већ у претходном поступку, него ће се обшшо тужба морати да даде на одговор туженом органу и да се од н>ега затраже списи предмета. Према томе опћа оцјена система који сад важе, може гласити у смислу да странка стварно ужива доста повољан положај што се тиче доказиваша извршења оних потрешптина које се траже код судске заштите због шутње администрације. Дал>е једно питање које стоји у вези с рачунањем и током рока у коме je управни орган требао донијети свој акт, гласи: да ли се тај рок прекида ако у његовом току управни орган доноси рјешења о појединим међупитањима а не рјешава главку ствар. Проблем je важан нарочито из практачких разлога, jep се таквим дјеловањем могу у појединим случајевима заобилазити постављени рокови за доношење рјешења, при чему се дешава не само да странка остаје без правке заштите баш у главној ствари, већ често и у там међупитањима, jep се одлуке у међухштањима обично побијају жалбом у главној ствари. С гледишта управног спора овај проблем наступа највише код предмета гдје je првостепено рјешење уједно и коначно у управном поступку (чл. 23, ст. 2, Закона о управним споровима), док je то иначе нарочит проблем првостепеног управног поступка кад постоји заштита од шутше у самом управном поступку. Изричних прописа који би поуздано ријешили тај проблем засад нема ни у једноме од разматраних система, Ипак су по моме мишљењу исправна схваћања писаца који сматрају да рок за рјешавање главке ствари начелно тече независяо од рјешавања међупитања (17). Таквом би схваћању могло бита мјеста и у југославвнској судској пракси, a претстојећи закон о опћем управном поступку могао би у тој ствари знатно придонијети коначном прочишћавању нејасне ситуације. У непосредној вези с там проблемой стоји и питање управног акта који има карактер привремене одлуке у главној ствари. Ако се уважтт могућност да се привременим рјешавањем главке ствари практички баш тако може заобићи коначно рјешење захтјева као и рјешавашем међуггиташа, тада je очигледно да би у конкретном

(17) Ule. op. oit. str. 87 in fine.